Проницљиви психолог и меланхолични мислилац

Никола Милошевић неоспорно је био харизматска личност, блистави беседник, луцидни мислилац и узорни теоретичар књижевности. Тако даровитог говорника и уједно великог ерудиту задуго нећемо имати.
На својим предавањима, посебно од краја бурних шездесетих па све до деведесетих година прошлог века, он је пленио пажњу својих многобројних слушаоца проницљивим анализама и заносио их ретком беседничком вештином. Када је Никола Милошевић говорио препуна сала би занемела, престао би сваки жамор, као да су слушаоци престали и да дишу. Његова реч слушала се пажљиво, у готово побожној тишини. А он, попут каквог античког беседника, малкице накрививши главу, приповедао је без икаквог подсетника, без гестикулација, мирним, тихим гласом, са изврсном дикцијом.

Биле су то праве, упечатљиве демонстрације чаролије беседништва, магија речи на делу. Милошевићева предавања, умне реплике и жестоке расправе за округлим столом били су незаборавне интелектуалне гозбе. Он се својом ученошћу није разметао, никада се својом ерудицијом није служио да засени простоту, већ је своја велика и разноврсна знања делотворно и ненаметљиво употребљавао строго наменски, циљано, да би доказао неку, обично провокативну тезу, те да би подстакао на размишљање и дијалог. Са његових предавања људи су одлазили просветљени, испуњени енергијом и смислом, као после одличне позоришне представе или мудре проповеди.

Духовне творевине

Беседе, предавања и књиге Николе Милошевића храниле су огромну интелектуалну глад, али и будиле и подстицале духовне апетите генерације младих интелектуалаца који су тек стасавали седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Био је прави Учитељ, узор који импонује својим широким и темељним знањима, неумољивом логиком, моралним ставовима, скромношћу и бескомпромисном критичношћу.

Никола Милошевић је са особеног становишта у низу својих дела, од Антрополошких есеја (1964), па све до последње књиге Политички споменар: од Броза до ДОС-а (2006), расправљао проблеме из веома различитих области: књижевне теорије (Негативни јунак; Идеологија, психологија и стваралаштво), епистемологије (Психологија знања; Истина и излузија), филозофске антропологије (Филозофија и психологија), политичке филозофије (Марксизам и језуитизам; Антиномије марксистичких идеологија; Царство божје на земљи; Филозофија диференције), филозофије историје (Има ли историја смисла) итд.

Какво је то гледиште које допушта разматрање тако широког спектра тема и проблема?

Милошевићево антрополошко-гносеолошко гледиште може се сажети у тезу да човек има снажну потребу да своје илузије некако оправда, да их привидно логички образложи и макар заодене у рационално рухо. "Људи склони илузијама имају потребу да своје мање или више искривљене представе о стварности прикажу као истините и на искуству и разуму засноване", пише он. Чак и неки највећи међу мислиоцима и научницима имају ову потребу за рационализацијом својих афектима и страстима мотивисаних заблуда. Многе познате и признате духовне творевине, филозофске или научне конструкције, када се брижљиво размотре, заправо нису ништа друго него прикривене илузије, пуке рационализације. Ове интелектуалне конструкције представљају компромисне творевине, јер настају као резултанта сукоба двају опречних тенденција: потребе за самообманом (илузијом) и потребе за истином.

Искривљавање теоријске оптике у делу неког мислиоца или научника, резултат је дејства ирационалних чинилаца аутора (страсти, црта личности и психопатолошких склоности). Насупрот ове закривљене, монохроматске, једностране, пристрасне, искључиве и изопачене слике света, Милошевић нуди своју филозофију диференције. Основна њена поставка је да је предмет спознаје увек диференциран, а не апсолутан, монолитан.

У својим делима Никола Милошевић разобличава теоријске рационализације Паскала, Канта, Маркса, Шпренгера, Ајнштајна, Адлера, Франкла, Фрома и многих других. Чак и они великани духа, попут Шопенхауера, Ничеа или Фројда, који слове за скептичке мислиоце, беспоштедне критичаре човекових обмана и рушитеље илузија, имају, такође, своје теоријске скотоме и они подлежу рационализацијама, показује Милошевић својим луцидним епистемолошким и психолошким анализама.

У духовном развоју Николе Милошевића импресивно је што је он од једне провокативне, али релативно уске тезе о "алибију" писца (Антрополошки есеји), током деценија стрпљивог рада дошао до модела теоријске рационализације и једног заокруженог погледа на свет, до филозофије диференције, као и до хеуристички плодотворног методолошког оруђа којим се могу успешно одгонетати прастаре загонетке као што су: тајна уметничке вредности књижевних дела, ваљаности научне теорије, проблеми људске природе, слободне воље и смисла живота. Па ипак, упркос продубљивању, а каткад темељнијем мењању властите мисли, Никола Милошевић, за четири деценије стваралаштва остаје веран својој главној линији водиљи – уверењу да се чак и иза највиших домета људског ума скрива она тајна, обично добро прикривена "логика жеље".

Идеју теоријске рационализације и песимистичку антропологију на којој се темељи (човек није толико деструктивно, зло биће, колико је крхко, неотпорно на нагонске пориве) изврсно изражавају Еурипидови стихови, које је Никола Милошевић тако радо и умешно наводио:

"По дару ума,
Држим човјек не греши (.....)
Ми знамо шта је добро, разбиремо то,
Ал′ не маримо..."

Ма колико човек себи ласкао да је разумно, праведно и морално биће, заправо је јадно, слабашно, самообманама склоно створење, руковођено превасходно ниским нагонима, неразумним страстима и себичним интересима.

Узалудност постојања

Наш беспоштедни критичар многих стваралаца и њихових грандиозних духовних конструкција, није поштедео ни себе самог као теоретичара и мислиоца. У једном свом огледу ("Скица за мој поглед на свет"), Никола Милошевић се храбро упушта у самоанализу и разобличава своју песимистичку антропологију као духовни израз властитог "мелахоличког душевног склопа". Негде при крају тог релативно кратког огледа, он пише: "Меланхолични и осетљиви људи, суочени са чињеницом смртности и пролазности уопште, сопствене пре свега, склони су да свој трагични доживљај те чињенице промовишу у неко универзално својство људског рода. Није, међутим, трагично само по себи то што лагано нестајемо или одједном умиремо. Трагичан може бити једино наш доживљај крхкости човековог постојања".

А онда, одмах потом, Милошевићева самоанализа неумољиво достиже врхунац: "... оно што трагичним називамо није у основи ништа друго до само илузија једног меланхолика. Илузија коју је и писац ових редова дуго имао. И уједно једина која му је још преостала".

Никола Милошевић, мислилац кога је за живота непрестано опседао тај мелахолични доживљај пролазности и узалудности човеког постојања на овом свету, може спокојно да почива, јер, уверен сам, његово богато, подстицајно и стамено духовно дело није пропадљиво и трошно као наш живот.