Pronicljivi psiholog i melanholični mislilac

Nikola Milošević neosporno je bio harizmatska ličnost, blistavi besednik, lucidni mislilac i uzorni teoretičar književnosti. Tako darovitog govornika i ujedno velikog eruditu zadugo nećemo imati.
Na svojim predavanjima, posebno od kraja burnih šezdesetih pa sve do devedesetih godina prošlog veka, on je plenio pažnju svojih mnogobrojnih slušaoca pronicljivim analizama i zanosio ih retkom besedničkom veštinom. Kada je Nikola Milošević govorio prepuna sala bi zanemela, prestao bi svaki žamor, kao da su slušaoci prestali i da dišu. Njegova reč slušala se pažljivo, u gotovo pobožnoj tišini. A on, poput kakvog antičkog besednika, malkice nakrivivši glavu, pripovedao je bez ikakvog podsetnika, bez gestikulacija, mirnim, tihim glasom, sa izvrsnom dikcijom.

Bile su to prave, upečatljive demonstracije čarolije besedništva, magija reči na delu. Miloševićeva predavanja, umne replike i žestoke rasprave za okruglim stolom bili su nezaboravne intelektualne gozbe. On se svojom učenošću nije razmetao, nikada se svojom erudicijom nije služio da zaseni prostotu, već je svoja velika i raznovrsna znanja delotvorno i nenametljivo upotrebljavao strogo namenski, ciljano, da bi dokazao neku, obično provokativnu tezu, te da bi podstakao na razmišljanje i dijalog. Sa njegovih predavanja ljudi su odlazili prosvetljeni, ispunjeni energijom i smislom, kao posle odlične pozorišne predstave ili mudre propovedi.

Duhovne tvorevine

Besede, predavanja i knjige Nikole Miloševića hranile su ogromnu intelektualnu glad, ali i budile i podsticale duhovne apetite generacije mladih intelektualaca koji su tek stasavali sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Bio je pravi Učitelj, uzor koji imponuje svojim širokim i temeljnim znanjima, neumoljivom logikom, moralnim stavovima, skromnošću i beskompromisnom kritičnošću.

Nikola Milošević je sa osobenog stanovišta u nizu svojih dela, od Antropoloških eseja (1964), pa sve do poslednje knjige Politički spomenar: od Broza do DOS-a (2006), raspravljao probleme iz veoma različitih oblasti: književne teorije (Negativni junak; Ideologija, psihologija i stvaralaštvo), epistemologije (Psihologija znanja; Istina i izluzija), filozofske antropologije (Filozofija i psihologija), političke filozofije (Marksizam i jezuitizam; Antinomije marksističkih ideologija; Carstvo božje na zemlji; Filozofija diferencije), filozofije istorije (Ima li istorija smisla) itd.

Kakvo je to gledište koje dopušta razmatranje tako širokog spektra tema i problema?

Miloševićevo antropološko-gnoseološko gledište može se sažeti u tezu da čovek ima snažnu potrebu da svoje iluzije nekako opravda, da ih prividno logički obrazloži i makar zaodene u racionalno ruho. "Ljudi skloni iluzijama imaju potrebu da svoje manje ili više iskrivljene predstave o stvarnosti prikažu kao istinite i na iskustvu i razumu zasnovane", piše on. Čak i neki najveći među misliocima i naučnicima imaju ovu potrebu za racionalizacijom svojih afektima i strastima motivisanih zabluda. Mnoge poznate i priznate duhovne tvorevine, filozofske ili naučne konstrukcije, kada se brižljivo razmotre, zapravo nisu ništa drugo nego prikrivene iluzije, puke racionalizacije. Ove intelektualne konstrukcije predstavljaju kompromisne tvorevine, jer nastaju kao rezultanta sukoba dvaju oprečnih tendencija: potrebe za samoobmanom (iluzijom) i potrebe za istinom.

Iskrivljavanje teorijske optike u delu nekog mislioca ili naučnika, rezultat je dejstva iracionalnih činilaca autora (strasti, crta ličnosti i psihopatoloških sklonosti). Nasuprot ove zakrivljene, monohromatske, jednostrane, pristrasne, isključive i izopačene slike sveta, Milošević nudi svoju filozofiju diferencije. Osnovna njena postavka je da je predmet spoznaje uvek diferenciran, a ne apsolutan, monolitan.

U svojim delima Nikola Milošević razobličava teorijske racionalizacije Paskala, Kanta, Marksa, Šprengera, Ajnštajna, Adlera, Frankla, Froma i mnogih drugih. Čak i oni velikani duha, poput Šopenhauera, Ničea ili Frojda, koji slove za skeptičke mislioce, bespoštedne kritičare čovekovih obmana i rušitelje iluzija, imaju, takođe, svoje teorijske skotome i oni podležu racionalizacijama, pokazuje Milošević svojim lucidnim epistemološkim i psihološkim analizama.

U duhovnom razvoju Nikole Miloševića impresivno je što je on od jedne provokativne, ali relativno uske teze o "alibiju" pisca (Antropološki eseji), tokom decenija strpljivog rada došao do modela teorijske racionalizacije i jednog zaokruženog pogleda na svet, do filozofije diferencije, kao i do heuristički plodotvornog metodološkog oruđa kojim se mogu uspešno odgonetati prastare zagonetke kao što su: tajna umetničke vrednosti književnih dela, valjanosti naučne teorije, problemi ljudske prirode, slobodne volje i smisla života. Pa ipak, uprkos produbljivanju, a katkad temeljnijem menjanju vlastite misli, Nikola Milošević, za četiri decenije stvaralaštva ostaje veran svojoj glavnoj liniji vodilji – uverenju da se čak i iza najviših dometa ljudskog uma skriva ona tajna, obično dobro prikrivena "logika želje".

Ideju teorijske racionalizacije i pesimističku antropologiju na kojoj se temelji (čovek nije toliko destruktivno, zlo biće, koliko je krhko, neotporno na nagonske porive) izvrsno izražavaju Euripidovi stihovi, koje je Nikola Milošević tako rado i umešno navodio:

"Po daru uma,
Držim čovjek ne greši (.....)
Mi znamo šta je dobro, razbiremo to,
Al′ ne marimo..."

Ma koliko čovek sebi laskao da je razumno, pravedno i moralno biće, zapravo je jadno, slabašno, samoobmanama sklono stvorenje, rukovođeno prevashodno niskim nagonima, nerazumnim strastima i sebičnim interesima.

Uzaludnost postojanja

Naš bespoštedni kritičar mnogih stvaralaca i njihovih grandioznih duhovnih konstrukcija, nije poštedeo ni sebe samog kao teoretičara i mislioca. U jednom svom ogledu ("Skica za moj pogled na svet"), Nikola Milošević se hrabro upušta u samoanalizu i razobličava svoju pesimističku antropologiju kao duhovni izraz vlastitog "melaholičkog duševnog sklopa". Negde pri kraju tog relativno kratkog ogleda, on piše: "Melanholični i osetljivi ljudi, suočeni sa činjenicom smrtnosti i prolaznosti uopšte, sopstvene pre svega, skloni su da svoj tragični doživljaj te činjenice promovišu u neko univerzalno svojstvo ljudskog roda. Nije, međutim, tragično samo po sebi to što lagano nestajemo ili odjednom umiremo. Tragičan može biti jedino naš doživljaj krhkosti čovekovog postojanja".

A onda, odmah potom, Miloševićeva samoanaliza neumoljivo dostiže vrhunac: "... ono što tragičnim nazivamo nije u osnovi ništa drugo do samo iluzija jednog melanholika. Iluzija koju je i pisac ovih redova dugo imao. I ujedno jedina koja mu je još preostala".

Nikola Milošević, mislilac koga je za života neprestano opsedao taj melaholični doživljaj prolaznosti i uzaludnosti čovekog postojanja na ovom svetu, može spokojno da počiva, jer, uveren sam, njegovo bogato, podsticajno i stameno duhovno delo nije propadljivo i trošno kao naš život.