Помен ратним друговима

Књига "Ратни другови" Станислава Винавера (1891–1955), песника и преводиоца , путописца и есејисте, ерудите европског формата, објављена је први пут 1939. године . Појавила се у невреме, у предвечерје Другог светског рата, и била је доступна малом броју читалаца.
У књижевној критици је прећутана, осим, ваљда , једног критичког гласа који се на њу обрушио годину дана касније, оповргнувши јој све књижевне квалитете, а Винаверу приписао хушкачке намере и циљеве. Књигу је сагледавао према свом идеолошком обрасцу и из свог партијског левичарског ракурса. Наводно, она повампирује идеју рата и ратовања, уздиже мит херојског српског умирања за слободу и отаџбину, што у то време није било добронамерно и препоручљиво, а провоцира и друге.

Разумљиво је што је књига таквог садржаја прећутана и у послератном времену и што није поново објављена. Међутим, угледала је светлост дана преко шест деценија касније, публикована је о педесетој годишњици песникове смрти. А све захваљујући уложеном труду и енергији Надежде Винавер, аутору изванредне студије "Књига сећања, љубави и захвалности", која је објављена као поговор књизи. У изузетно надахнутом и критички уверљивом тексту маркирана је незавидна судбина, књиге која је у доброј мери подударна и са судбином њеног писца, а проговорено је и о њеним неоспорним књижевним квалитетима.

Мали, а велики

У песничком делу "Ратни другови", Станислав Винавер се из модернистичких европских висина и стваралачких заноса евокативно враћа својим ратним друговима, обичним, привидно малим, али у одсудном времену великим људима.

Лирски јунаци су песникови ратни сапутници, конкретни људи са којима је војевао, делио бол за поробљеном отаџбином, унесрећеним народом и снове о слободи. У поеми од 33 певања Винавер говори о свеприсутној смрти, исписује кратке животне и ратне биографије својих другова једноставним језиком, продубљене народне мисаоности и искуства, портрете људи малих личних прохтева, а узвишених патриотских циљева. Заједно су прекаљени борци из српских ослободилачких ратова са школарцима са Сорбоне и других европских универзитета, стигли у велику школу ослободилачког рата који води сељачка Србија, свесни колико су ефемерна њихова високошколска сазнања и искуства у односу на она народна и ратна.

Винавер пева о трећепозивцу Драгошу из Липолиста, који је живео само зато да види два сина ратника (и видео их је), он почива на војничком гробљу на Виду и чува "читаво једно острво"; о баби Ранђици, којој су на почетку рата погинула оба сина; она је исцељивала рањенике, скидала уроке и "бајала басме ", брала по Церу лековите траве и "по цео дан певала тропаре"; о Ранисаву из ђачке чете, који је "патио од непросвећености", знао безброј израза и изрека, а као тешки рањеник на лечењу у Француској покушао да научи дивни француски језик, са усана и помоћу књиге, али је "умро жедан науке" и "срећан што је нашао њен извор"; о доктору Авраму Винаверу, санитетском мајору који је у Ваљеву даноноћно лечио тифусаре , а са њима "бунца од пегавца цела наша земља".

O учитељу Дачи из Вреоца, који је самоучки научио руски језик, волео руске писце, а у фиктивним писмима њиховим јунакињама јавља "како сиротињски ратујемо", носио велики сан руске књижевности и уверавао кнеза Мишкина да безрезервно подржава речи његове поруке: "Да мора доћи велика душевна свест међу људе";о пребегу из аустроугарске у српску војску, дубоко меланхоличном Лајошу Ђули, из старе грофовске породице, који ће закључити "како је обесвећен рат"; о виолинисти Недићу; он је бежао од насилне школске музике ("Која мења душу мелодије/ И свирао је претежно некако српски"), а у голготи албанске студи грлио виолину и окончао у белој смрти ("У глади и очајању/ У слому земље и песме"); о песнику и потпоручнику Сташи, који је написао свега неколико патриотских стихова и десетак љубавних елегија, а веровао искрено "у све лепо", одушевљен Крфом и морем креће у град "Да се надише среће".

O Пантелији из Горње Петловаче, тешком болеснику пребаченом на лечење у Француску и дирљивом дијалогу са медицинском сестром Маргеритом , који му је био својеврсна терапија; о старом војсковођи, неименованом генералу, пензионисаном и заборављеном, који је командовао армијама у сва три рата, његовим стрепњама и сумњама, о покушају да пише историју, а труди се да ни према противнику не буде неправедан; о необичном гуслару чика Грујици Дабићу, светском путнику и морепловцу, који узалуд покушава да исплива из десетерца; он за неког француског књижевника треба да напише све ратне анегдоте, што није ваљано учинио, свестан да наручилац Француз: "И не зна како је то тешко/ Да се крв меће у слова"?

Спомен-њига

Винаверови лирски јунаци су и наредници, каплари, коморџије, трубачи, телефонисти, севдалије, мераклије и спадала, прекаљени ратници и неискусни борци, преко чијих су појединачних људских портрета предочене и сложене ратне слике, време када је "на огромном погребу цела Србија", потресни призори бекства и одступања, свеопштег удеса и пострадања, време у коме: "Морија затоми свет". Из општег метежа и бесмисла, песник издваја своје ратне сапатнике, индивидуализоване према њиховој људској суштини, а готово изједначене у патриотским заносима, трагици и смрти. Износи њихове мале тајне и интиме, понире у њихове псхилошке, духовне и душевне, светове, предочава понашања у стварности, ониричким и халуцинантним стањима.

У овој песничкој књизи знао је Станислв Винавер да нађе отклон од у то време авангардних и супротстављених поетика, те да у апотеози својим ратним друговима, својеврсној елегији и помену, примереним евокативно-приповедним тоном испише вредно књижевно дело. У њему нема вербалних патриотских тирада, већ је, посебно у неким деловима, утемељено на снажним имагинативно изграђеним деоницама. У ову спомен-књигу уградио је и најљудскији део себе. А што се ово дело поново прећуткује, грех је на нама. Ваљало би га читати управо у овом времену, у коме влада већинско уверење да су нам сви ратови били трагично узалудни.