Pomen ratnim drugovima

Knjiga "Ratni drugovi" Stanislava Vinavera (1891–1955), pesnika i prevodioca , putopisca i esejiste, erudite evropskog formata, objavljena je prvi put 1939. godine . Pojavila se u nevreme, u predvečerje Drugog svetskog rata, i bila je dostupna malom broju čitalaca.
U književnoj kritici je prećutana, osim, valjda , jednog kritičkog glasa koji se na nju obrušio godinu dana kasnije, opovrgnuvši joj sve književne kvalitete, a Vinaveru pripisao huškačke namere i ciljeve. Knjigu je sagledavao prema svom ideološkom obrascu i iz svog partijskog levičarskog rakursa. Navodno, ona povampiruje ideju rata i ratovanja, uzdiže mit herojskog srpskog umiranja za slobodu i otadžbinu, što u to vreme nije bilo dobronamerno i preporučljivo, a provocira i druge.

Razumljivo je što je knjiga takvog sadržaja prećutana i u posleratnom vremenu i što nije ponovo objavljena. Međutim, ugledala je svetlost dana preko šest decenija kasnije, publikovana je o pedesetoj godišnjici pesnikove smrti. A sve zahvaljujući uloženom trudu i energiji Nadežde Vinaver, autoru izvanredne studije "Knjiga sećanja, ljubavi i zahvalnosti", koja je objavljena kao pogovor knjizi. U izuzetno nadahnutom i kritički uverljivom tekstu markirana je nezavidna sudbina, knjige koja je u dobroj meri podudarna i sa sudbinom njenog pisca, a progovoreno je i o njenim neospornim književnim kvalitetima.

Mali, a veliki

U pesničkom delu "Ratni drugovi", Stanislav Vinaver se iz modernističkih evropskih visina i stvaralačkih zanosa evokativno vraća svojim ratnim drugovima, običnim, prividno malim, ali u odsudnom vremenu velikim ljudima.

Lirski junaci su pesnikovi ratni saputnici, konkretni ljudi sa kojima je vojevao, delio bol za porobljenom otadžbinom, unesrećenim narodom i snove o slobodi. U poemi od 33 pevanja Vinaver govori o sveprisutnoj smrti, ispisuje kratke životne i ratne biografije svojih drugova jednostavnim jezikom, produbljene narodne misaonosti i iskustva, portrete ljudi malih ličnih prohteva, a uzvišenih patriotskih ciljeva. Zajedno su prekaljeni borci iz srpskih oslobodilačkih ratova sa školarcima sa Sorbone i drugih evropskih univerziteta, stigli u veliku školu oslobodilačkog rata koji vodi seljačka Srbija, svesni koliko su efemerna njihova visokoškolska saznanja i iskustva u odnosu na ona narodna i ratna.

Vinaver peva o trećepozivcu Dragošu iz Lipolista, koji je živeo samo zato da vidi dva sina ratnika (i video ih je), on počiva na vojničkom groblju na Vidu i čuva "čitavo jedno ostrvo"; o babi Ranđici, kojoj su na početku rata poginula oba sina; ona je isceljivala ranjenike, skidala uroke i "bajala basme ", brala po Ceru lekovite trave i "po ceo dan pevala tropare"; o Ranisavu iz đačke čete, koji je "patio od neprosvećenosti", znao bezbroj izraza i izreka, a kao teški ranjenik na lečenju u Francuskoj pokušao da nauči divni francuski jezik, sa usana i pomoću knjige, ali je "umro žedan nauke" i "srećan što je našao njen izvor"; o doktoru Avramu Vinaveru, sanitetskom majoru koji je u Valjevu danonoćno lečio tifusare , a sa njima "bunca od pegavca cela naša zemlja".

O učitelju Dači iz Vreoca, koji je samoučki naučio ruski jezik, voleo ruske pisce, a u fiktivnim pismima njihovim junakinjama javlja "kako sirotinjski ratujemo", nosio veliki san ruske književnosti i uveravao kneza Miškina da bezrezervno podržava reči njegove poruke: "Da mora doći velika duševna svest među ljude";o prebegu iz austrougarske u srpsku vojsku, duboko melanholičnom Lajošu Đuli, iz stare grofovske porodice, koji će zaključiti "kako je obesvećen rat"; o violinisti Nediću; on je bežao od nasilne školske muzike ("Koja menja dušu melodije/ I svirao je pretežno nekako srpski"), a u golgoti albanske studi grlio violinu i okončao u beloj smrti ("U gladi i očajanju/ U slomu zemlje i pesme"); o pesniku i potporučniku Staši, koji je napisao svega nekoliko patriotskih stihova i desetak ljubavnih elegija, a verovao iskreno "u sve lepo", oduševljen Krfom i morem kreće u grad "Da se nadiše sreće".

O Panteliji iz Gornje Petlovače, teškom bolesniku prebačenom na lečenje u Francusku i dirljivom dijalogu sa medicinskom sestrom Margeritom , koji mu je bio svojevrsna terapija; o starom vojskovođi, neimenovanom generalu, penzionisanom i zaboravljenom, koji je komandovao armijama u sva tri rata, njegovim strepnjama i sumnjama, o pokušaju da piše istoriju, a trudi se da ni prema protivniku ne bude nepravedan; o neobičnom guslaru čika Grujici Dabiću, svetskom putniku i moreplovcu, koji uzalud pokušava da ispliva iz deseterca; on za nekog francuskog književnika treba da napiše sve ratne anegdote, što nije valjano učinio, svestan da naručilac Francuz: "I ne zna kako je to teško/ Da se krv meće u slova"?

Spomen-njiga

Vinaverovi lirski junaci su i narednici, kaplari, komordžije, trubači, telefonisti, sevdalije, meraklije i spadala, prekaljeni ratnici i neiskusni borci, preko čijih su pojedinačnih ljudskih portreta predočene i složene ratne slike, vreme kada je "na ogromnom pogrebu cela Srbija", potresni prizori bekstva i odstupanja, sveopšteg udesa i postradanja, vreme u kome: "Morija zatomi svet". Iz opšteg meteža i besmisla, pesnik izdvaja svoje ratne sapatnike, individualizovane prema njihovoj ljudskoj suštini, a gotovo izjednačene u patriotskim zanosima, tragici i smrti. Iznosi njihove male tajne i intime, ponire u njihove pshiloške, duhovne i duševne, svetove, predočava ponašanja u stvarnosti, oniričkim i halucinantnim stanjima.

U ovoj pesničkoj knjizi znao je Stanislv Vinaver da nađe otklon od u to vreme avangardnih i suprotstavljenih poetika, te da u apoteozi svojim ratnim drugovima, svojevrsnoj elegiji i pomenu, primerenim evokativno-pripovednim tonom ispiše vredno književno delo. U njemu nema verbalnih patriotskih tirada, već je, posebno u nekim delovima, utemeljeno na snažnim imaginativno izgrađenim deonicama. U ovu spomen-knjigu ugradio je i najljudskiji deo sebe. A što se ovo delo ponovo prećutkuje, greh je na nama. Valjalo bi ga čitati upravo u ovom vremenu, u kome vlada većinsko uverenje da su nam svi ratovi bili tragično uzaludni.