Давидоштрбачки сарказам

Продужавајући златну жицу традиције крајишких приповедача Ћопић је у њу унео лиризам, а већ познати и признати шеретски давидоштрбачки сарказан и иронију обогатио је незлобивим хумором.
Тамо где је Петар Кочић стао, наставио је Бранко Ћопић и сам се, попут Кочићевих јунака, пробијајући кроз мећаву досуђеног му времена.
Исписујући своје богато и разноврсно књижевно дело као да се и сам Ћопић освртао призивајући "Идеш ли роде"?
Стиче се утисак како је цело то дело настајало у љутој борби да се изађе из мећаве и стигну до топле логе.

Од приче "Самртно руво Соје Чубрилове", објављене у "Политици" 8. маја 1936. године, испричао је Ћопић бројне приче, испевао многе песме за децу и одрасле, казао покоју бајку и рекао неке тешке и горке истине, стичући бројну и разноврсну читалачку публику.

Бранко Ћопић је брзо постао народни писац, онај који пише о народним стварима, породичним и домаћинским бригама, о народним мукама, радостима, светковинама, славама, свадбама и сахранама, о ратовима и болестима које нас, нажалост, нису заборављале и мимоилазиле, о шеретлуцима, о сељачкој упорности, довитљивости, па, кад је за то било преке потребе, и препредености. Он је тај свет добро познавао, није га се стидео али га није ни величао. Пишући о народу постао је широм прихваћен народни писац.

Жудња за блискошћу

Ћопићеве приче су биле и тематска и књижевна новина. Можда баш у ономе што је сам Ћопић говорио да "у својим причама описујем људе свога краја које памтим још од свог најранијег дјетињства: свога дједа, мајку, комшије, сеоске слуге, просјаке, скитнице, врачаре, цигане-мечкаре, пеливане, дрвосјече, угљаре, лажове, крадљивце, сањаре, занесене и тужне дјечаке", лежи разлог како Ћопићеве новине тако и његове толике и такве популарности код читалаца.

Оном ко је читао Бранка Ћопића (а таквих није мало не само међу онима који говоре српским језиком) учини се да се нашао у каквој чаробној шуми, на каквом пропланку где су смештени и јежева кућица, и кућица под печурком, и три патуљка, и стари млин, и ливени певци, и Ћосо, и млинар Тоша, а и миш, и каква колиба, хајдучка кемпа или животињска лога а све је то осветљено чаробним фењером Ћопићева певања и приповедања, а обасјано и загрејано топлином и племенитошћу осећања, призивом блискости и присности потреби да се буде у љубави и разумевању са свим на свету. Све је код Ћопића од жудње за блискошћу и потребе за присношћу, од нагона за заштићеношћу и прибежиштем. Тамо, у тој чаробној шуми све тражи своју сигурност, све тежи да живот чини радоснијим и сношљивијим.

Населио је Бранко Ћопић своју чаробну шуму чудним створовима и чудоредним створењима божјим од сваке феле, снабдео је чудесним стварима а очудоредио је маштаријама, сањаријама и фантазијом какву само имају преосетљиви а на које су спремни и којима безрезервно верују једино простодушни старци пространих душа и непотрошеног, иако са ожиљцима, срца и наивна, а још, неизневерена деца.

Није Ћопић бирао судбину, она је њега одабрала. Како је знано и записано већ од ране младости са коротом око срца (отац му је умро од "шпањолице") одрастасјући уз дједа Рада, у окриљу његове доброте и под заштитом његове приче, крајишки сиротан зарана стиче склоност ка маштаријама и сањаријама а исказује наклонсот и саосећајност са слабима и незаштићеним божјим створењима. Ћопић ће своје најблиставије странице написати о њима натапајући их управо овим осећањима.

Ћопићеве приче и песме намењене малој и великој деци, непоправљивим маштарима и онима који, упркос свему, верују у доброту, сетна су казивања о одрастању и зрењу, о магарећим годинама и чежњама у босоногом детињству.

Те године, ћопићевски речено немерљиве, скупе, протекле испод змајевих крила и у босоногом дјетињству, неминовно воде у чаробну шуму над којим сја незлобив месец – савезник скитера, бескућника, лопова, сањара, деце, стараца и љубавника. У Ћопићевим је песмама и причама много месечине, а над детињством о коме он приповеда и пева, распето је плаветно небо накићено звездама. Ипак, све је окупано месечином и позлаћено сећањем. Ћопићево сећање на те године се стога и доима као поход на месец или као улуда, али непоновљиво заносна авантура сакупљања месечине.

У авантуру сакупљања несакупљивог сјаја, у докучивање недокучивог са толико се преданости и безазлене вере једино могу упутити непоправљиви сањари и фантасте – добродушни и племенити старци и невино чедна и радознала деца. Ћопић је њих опевао и опричао али је и флора и фауна подгрмечког краја нашла значајног места у Ћопићевим песмама и причама. Јежеви, стршљени, јазавци, лије, медведи, коњи, вукови, пси, мачори, букве, печурке, цвеће, леске, брезе; танане јелике и мрке смрче, стари орах и стари млин, све је то Ћопић преселио у песму и од тога направио чаробну шуму над којом сија месечина и светли фењер, чаробни фењер сећања.

У српској књижевности пренасељеној сетним тоновима сета Бранка Ћопића је посебне врсте. Она не сенчи само носталгична сећања на године немерљиве, скупе, већ као да је иманентна човековој природи. И да није спасоносног и лековитог хумора којим се и писац и његови јунаци бране не само од сете већ и од туге преголеме све би се у јад и чемер утопило. Кроз сетне и меланхоличне Ћопићеве стихове пробија се здрав и лековит хумор па је у том озрачју лакше штошта и разумети и поднети.

Ћопић пише за децу и о деци, о њиховој радозналости, несташлуцима и потреби за разумевањем и топлином. О томе Драган М. Јеремић, поред осталог записује и ово "Нико нас више од Бранка Ћопића не уверава, и то с правом, да човек, и кад одрасте, остаје велико дете. И он, пре свега, пише за велику децу, водећи неку врсту дневника детета занесеног добрим и племенитим осећањима и осваја нас највише и најпре тим осећањима. Ћопићево књижевно дело није моралистичко у проповедничком смислу, али је морално по вредностима које афирмише и по томе што нас неосетно осваја за те вредности и у нама подстиче јачање тих вредности. Донекле, то његово схватање моралних вредности одговара чедности људи из бајке. Отуда, на пример, извесна његова снебљивост према еротским темама и већа способност да се схвате "рајске" душе него нељуди, које је такође описивао, не опраштајући им њихове паклене страсти, ни њихову нечовечност", запажа Јеремић.

Ћопић је тежио да своје младе читаоце поведе ка нечему лепом, чистом и честитом. Ако тога нема на свету има у машти и у шуми у којој пулсира живим бојама и јасним звуковима радост голог постојања, има на обали реке, у расцветаном пролећу. Сам се песник знао сетно загледати у дане свога ђаковања и младости, у године журне и усплахирене младости и о њима запевати гласом меке и лирске меланхолије.

Лековите песме

Јежева кућица о којој је Ћопић тако сетно и тако нежно певао срећно је нађена метафора сигурности, заштићености, топлог дома. У одговору за кога је Бранко Ћопић писао можда се крије и одгонетка због чега је писао. Најједноставније речено Ћопић је писао за децу и преосетљиве, за малу и велику децу је писао, како је тврдио Драган М. Јеремић, а писао је о детињству – великој и непролазној теми. То није само његово детињство већ и детињство првих доживљаја уопште. О томе је певао зането и понесено, кићено и усхићено, али и сетно и забринуто.

И Ћопићу је, као сваком инокосном чељадету, било потребно прибежиште. Нашао га је у свету литературе, прво као читалац па онда и њен изванредни стваралац. Ћопић је настојао да песмама за малу и велику децу оплемени свога читаоца. С правом је примећено да је у ономе што је Бранко Ћопић писао тешко одредити шта је за децу а шта за одрасле. У његовој је позеији, ипак, та граница донекле уочљива, мада никад наглашена и никад до краја реско изведена. Читајући "Јежеву кућицу", рецимо, мала ће деца данас (чак и у мноштву усамљена) открити чудесни свет природе а бајколикост приче ће им пријати да и сама осете потребу за властитим домом, а велика ће ово певање разумети као алегорију опсећајући се да их негде, на крају неке шуме (сада већ џунгле савременог света), иако скромно и сиромашно, чека одавно остављено прибежиште – њихово, само и сасвим њихово!

Одаљавајући се од столова где се, на своју муку и срамоту, госте са овоременим у људска обличја обученим лијама, медведима, вуковима и вепровима потражиће пута ка својој кућици а над њим ће сијати  неугасиве месечине и ћопићевске сете да им, негде на дну срца, осветли и оне године немерљиве, скупе. Исписана и испевана једним делом сунчевим тананим, светлим рукописом и веселим гласом, а цртана шарама месечине и сенчена сетом Ћопићева песма делује лековито.

Ето, због чега је Брнако Ћопић вољен и радо читан писац и због чега му верују мала и велика деца. И због чега ће га увек волети. Потребе за добротом, племенитошћу, љубављу, сигурношћу и прибежиштем неће гаснути, напротив, у обезличеном свету ће бити све наглашеније!