Како доживети стоту

Који је тајни рецепт за дуговечност и како проћи кроз све животне успоне и падове, лепе тренутке и проблеме говоре они који су животно искуство сакупљали цео век – Антонија – Тонка Николић и Ђура Игњатовић, међу најстаријим житељима Београда. Антонија за два месеца пуни 103 године, а Ђура ће 22. априла ући у 102. Проживели су ратове, изградњу земље, смене политичара, модернизацију, време без мобилних телефона...

Антонија, најстарија житељка Звездаре, није очекивала да ће дочекати ове године, али „повукла је”, каже, на тетку која је „догурала” до 105. О Ђури, верном становнику Врачара, „Политика” је писала када је прослављао стоти рођендан. И тада је рекао да не види ништа необично у томе што је доживео стоту: „Дуговечан мора бити човек који живи пристојно и не занемарује фискултуру”.

1. Шта би омладина требало да ради да доживи ваше године?

2. Каква је данашња политичка сцена у односу на пре 50, 60, 70… година?

3. Шта мислите о модернизацији, мобилним телефонима, компјутерима?

4. Како сте некада славили Ускрс?

1. Е, то је прича дуга цео век. Треба солидно да живе, да не претерују ни у чему. Да раде и поступају смирено, по реду и правилима. Не смеју никада да запоставе фискултуру. Треба да се друже. Времена су друга била, а сада све функционише на брзину. Вредности су се изгубиле, а то уништава човека.

Битно је да, као и ја, редовно троше мед – три кашике ујутро и три увече.

2. Tу тему радо прескачем. То је небитно. Капацитетплућа би ме издао кад бих о томе причао. Шта о томе, сине, има да се каже? За политичаре никада нисам марио. Волим песнике, поезију, класичну музику и своју жену.

3. Све је то велико дангубљење. Интернет ме не интересује. Учинио је да људи не разумеју једни друге, а рекло би се, данас сви све знају. Деца не умеју да се друже. Сви само телефонима комуницирају. Све је аутоматизовано, па и емоције и пријатељства. А ми смо причали. Виђали се. Шетали, састајали се и слушали се. Нису постојали ти мобилни телефони, а и не знам што бисмо их користили. Све је направљено да човеку буде лагодније, а опет људи ништа не могу да стигну.

4. Друкчије је било. Момци су на Ускрс одлазили код девојака и носили им парфеме. Парфемисали су их и тако исказивали емоције. Ишли смо једни код других да честитамо празник. Остајали бисмо по пола сата, па даље. Обилазили бисмо и по десет домаћинстава у току дана. Три дана смо га славили. Сада се људи не посећују, а неки када дођу не знају из куће да изађу. Имали смо мере и стила. Ниједан празник више нема драж. Да се поштује свети празник, не би се тада радило. Људи ће ићи на посао и за Ускрс, као да је сваки други дан, уместо да су са својим породицама.

Антонија – Тонка Николић

(/slika2) 

1. Нека заобиђу алкохол, дрогу и коцкање и што више да се друже. Много су нервозни данас. Дошло такво време, немају пара, посла, где да изађу... Имам петоро унучади и два праунучета, видим како они живе. Није као када сам ја била млада. Организовали смо забаве и игранке, шетали се Београдом, нисмо улазили у трамвај за две станице. Девојке се нису дуго водале са младићима, на време су се удавале. Сада их оставе после десет година, а то утиче на здравље. Увек сам се осмехивала, али дијету никада нисам држала, она уништава данашњу младеж. Све сам јела, пила кафу, али цигарете нисам ни погледала.

2. Друкчије се живело у време краља. Астал је био пун меса. Килограм је на Јовановој пијаци коштао два динара и никада нисам бринула шта ћу да кувам када дођу гости. Некако је све било мирније, опуштеније, спорије се живело. Али најбоље у време Тита. Фабрике су радиле, град је растао, људи су певали и правили пруге, мостове, најсиромашнији са по петоро деце су сваке године ишли на море. Само слушам политичаре, знам сваког поименце и они ме изнервирају. Ништа им не верујем, 20 година причају исто, само нападају једни друге. Никако да дочекам да дође неки нови, млад и паметан, да поведе ову земљу.

3. Не свиђа ми се то. Данас првог комшију не познајем. А некада сам, кад није било никаквих телефона, знала све поименце од мог Учитељског насеља до Цветкове пијаце. Није било телевизора и свако вече по нас тридесетак, после посла, седело је у дворишту, смејали смо се и играли карте. На улицама готово да није било аутомобила и трамваја, а стално сам ишла у биоскоп „Одеон”, „Славија”. Они данас, чујем, ни не постоје.

4. Знало се – на Велики четвртак у двориште стиже јање, мушкарци га пеку на роштиљу, а ми жене месимо гибаницу, гурабије, баклаве, орањачу и маковњачу. Торте нису постојале. Сви смо постили на Велики петак и ишли у цркву, а сада не могу да се сетим колико година нисмо тамо били. За Ускрс смо ишли у Топчидер, било је пуно људи.

Д. Ј. С. – Љ. П.