Капије Дамаска

Када су већ почеле припреме за погребну церемонију мировног плана за Сирију, прекид ватре ступио је на снагу, уз подразумевајуће и очекиване инциденте за које се и даље не зна да ли су последица смиривања после великог потреса или наговештај новог сеизмичког удара.

Примирје се, изгледа, држи иако је само дан уочи њега либански „Дејли стар” писао да је време да се штампа читуља плану емисара УН и Арапске лиге Кофија Анана.

Мировни план има све неопходне састојке да успе, али на Блиском истоку то често није довољно. Има ту много оријенталних зачина који могу да запапре ситуацију и униште план скројен да заустави најкрвавију и најдужу секвенцу „арапског пролећа”.

Бивши генерални секретар УН обезбедио је својој иницијативи од шест тачака широку подршку са свих страна света: поручио је да после 13 месеци и најмање 9.000 мртвих непријатељства морају да буду прекинута 12. априла у шест ујутру по локалном времену. У четвртак се чинило да је успео.

И регуларна војска председника Башара ел Асада и побуњеничка Слободна сиријска армија обећале су да ће поштовати прекид ватре који ће нагледати међународни посматрачи под командом норвешког генерала.

Испоставило се одмах да су обе стране варале. Срећом, оружане чарке су у сразмери биле далеко од сукоба који је Сирију довео на ивицу правог и сложеног грађанског рата: аутократски режим против незадовољног народа, већински сунити против Асадове шиитске мањине из секте алавита, регуларна војска против дезертера, савезници Русије против миљеника Запада.

Нереди у Сирији избили су у марту 2011, непосредно после оних у Тунису и Египту. Људи су на мирним демонстрацијама тражили више социјалне правде и више политичких слобода.

Можда је Асад био неискусан када је пре 11 година постао председник наслеђујући оца Хафеза. Тек што је у Лондону дипломирао медицину, вратио се у Дамаск да би брзо постао светионик наде, неко од кога су се очекивале реформе.

Најавио их је. Важио је за најпопуларнијег арапског лидера. Противио се америчкој инвазији на Ирак, израелским нападима на Газу. Нудио се као савезник у борби против исламског фундаментализма и глобалног тероризма.

Популаран, са чврстим ослонцем на војску и службе, дочекао је „арапско пролеће” уверен да се оно њему неће десити. Осећао се сувише снажан да би у том тренутку „поклекао” пред захтевима „арапске улице”. Ако је и хтео промене, сматрао је да о томе не одлучује народ већ он.

Народ није тражио његову смену, већ само промене које би ублажиле сиромаштво, социјалну беду и „раисову” потребу да све држи под контролом. Асад је пак сматрао да су они са Запада, који га годинама притискају, заводе санкције и оптужују због блискости са Ираном, решили да га сруше користећи плашт арапских „дана гнева.

Запад јесте био затечен спонтаношћу револуција у Тунису, Египту и Јемену, али се брзо прибрао. Док је на све начине чувао свог угроженог штићеника у Бахреину, већ је узимао даљински управљач усмеравајући га према „непослушним” арапским режимима.

Зашто не помислити да је Запад Асаду спремао Гадафијеву судбину? Како објаснити да међу жртвама готово трећину чине војници режима? Како је голоруки народ успео да запали толике тенкове? Без помоћи споља?

Када се човек врати на све оно што се догодило у Либији, могао би и да похвали Асадову проницљивост. Енигма се крије на другој страни. Зашто тада, у првим недељама револта, није повукао неке потезе које ће учинити касније: укинути монопол једнопартијске власти Баас партије? Да је то урадио, стишао би незадовољство, као што су то урадили владари Јордана и Марока.

Уместо тога, остао је на првом пасусу прве стране уџбеника за деспоте: ако ти неко прети, одмах узврати силом. Хваљени реформиста показао је другу страну Јанусовог лица. Одбио је да експериментише и вратио се опробаном рецепту оца који је својевремено у крви угушио побуну исламиста у граду Хама.

Истовремено је добро проценио глобалну ситуацију. Администрацији Барака Обаме није до четвртог рата у исламском свету током једне деценије. Посебно не у изборној години.

Знао је да ће Руси и Кинези да стану иза њега пошто су болно опекли руке у Либији – када су у Савету безбедности подржали „хуманитарну интервенцију” коју је Запад убрзо претворио у отворену борбу за промену режима и Гадафијеву ликвидацију.

Доживео је примирје и сада се нада да ће бити једини који је преживео на власти после толико насиља.

Званични Дамаск вероватно сматра да је обуставом ватре победио. Избегао је војну интервенцију. Већина светских званичника ублажила је реторику и престала да тражи Асадово повлачење као предуслов решења кризе.

Опстао је и зато што, без обзира на филтрирање информација, има значајан број следбеника. Много шири од његове шиитске алавитске мањине која барем четири деценије породично управља већинским сунитима. Претње интервенцијом и позиви на Асадово рушење уплашили су многе Сиријце који не желе да им се понови либијски сценарио. Асад може и да игра на карту да је спречио да се исламисти уселе у врхове власти попут Туниса, Египта или Либије. У том случају одрадио је велики посао за Америку која показује све више знакова да је спремна да ампутира „арапско пролеће”.

Можда се управо то догодило на капијама Дамаска. Можда је то тајна Асадовог опстанка. Биће да није случајно да је у првим данима нереда по Сирији државна секретарка Хилари Клинтон о Асаду говорила као о „реформатору”.

Колико је онда времена Асад купио? Барем до фебруара 2013. када станар Беле куће почиње да функционише. Доста је то вакта за Блиски исток.

Престанком насиља, сиријска криза могла би да уђе у мирније воде по којима се Асад поприлично добро сналази. Могао би да понови неке од реформаторских потеза. Већ је понудио амнестију опозиционарима чије руке нису умрљане крвљу. Могао би мирније да чека да се страсти стишају до председничких избора 2014.

Асад има још разлога за осмех. Његова опозиција је разједињена – што су јасно показали сви покушаји њеног обједињавања.

Али, осећај тријумфализма Асадову власт лако може да одведе на странпутицу. Ако покуша да изигра договор, Русија и Кинагубе свако право да га бране. Многа питања тек чекају одговоре.

Шта ће бити сада? Ако Асадова војска и напусти све веће градове попут Хаме, Хомса и Алепа, где ће се вратити? У касарне по унутрашњости, тамо где је и почео отпор режиму.

Шта ће урадити опозиција охрабрена обећањима Запада и Асадових арапских непријатеља да ће их бодрити, ако треба и наоружавати? Да ли су опозиционари спремни да преговарају са човеком кога су већ видели на вешалима?

Ко ће Асадове противнике натерати да положе оружје када многи не слушају наређења? Није случајно званични Дамаск захтевао „писмене гаранције”. Нико ту никоме не верује.

Ако побуњеници и прекину са борбом, где ће? Како да се интегришу у друштво, врате у армију или јавну службу? Хоће ли бити реваншизма после толико убијених, рањених и расељених?

Кроз Сирију се преламају разни, често супротстављани интереси локалних, регионалних и глобалних сила. Иако нисам поборник тезе да би тамошњи рат лако запалио Блиски исток, још мање свет, то не умањује важност примирја.

После 13 месеци крвавог хаоса, коначно једна добра вест. Под условом да се прекид ватре одржи.

Шта, међутим, уколико Ананов план крахира? Проблем је што стране силе, које су биле толико гласне, немају у рукаву никакав План Б. Нема алтернативе јер је свака страна играла игру по сопственим калкулацијама.