Финиш аутсајдера

Аналитичар, који себе сматра озбиљним, мисли како ће мајски избори бити углавном досадни. Таква је и кампања, препуна општих места, тривијалних досетки и смешних обећања. Маратонци који су почели да трче председничке кругове, донекле су бацили у сенку парламентарно такмичење. Србији је и даље потребан вођа, онај бесмртни јунак Радоја Домановића. Мада би писац био потребнији, јер је време ово, као и оно у коме је живео, његово време.

Кабинет председника државе ради, само председника тамо нема. Ако стигне и кад мора, сврнуће међу учмале кабинетлије Славица Ђукић-Дејановић да види шта ваља урадити са пословима репрезента државе. Могуће је да се појави неки акт око државне оружане силе, или нешто слично, па да госпођа Ђукић-Дејановић ту ’артију овери својим парафом.

Председничка функција је у стању техничке функционалности, и нема разлога за бригу. Привремена председница је изненадне почасти прихватила са психијатријским миром, рекавши да је свакакве снове имала, али не и ове које данас, па све до конца маја живи.

Упражњена фотеља у Новом двору, дакле, не значи како се власт у Србији ваља улицама. Мада, појавило се много претендената на престо, више него што се очекивало, а мање но што је могло. Већ дуго нема Николе Шећеровског, вишеструког председничког кандидата. Да је овде, тај би могао да саветује неке нове тркаче, да им укаже бар на инвентар погодности које се могу обећавати а које не.

Као кандидат, смерни Никола није обећавао интеграције, нити баснословне инвестиције. Он је износио сасвим обичне, иначе неоствариве намере. Рецимо, да ће забранити излаз омладини после десет увече. И наравно да ће у смислу оштре забране регулисати ношење изазовне одеће за даме, како се не би „кварила омладина“. Сиромаштво би укинуо одузимањем вишка од богатих, уз обавезно запослење за све.

Ако искључимо робинхудовски идеализам, беше то искрена предизборна утопија, једна шармантна пародија додатно офарбана искреношћу кандидата. Тада се могло учинити како је Шећеровски настао заједничким напором Сервантеса и Домановића, а то би ипак било нетачно. Никола је био прави јунак свога времена, претеча трке која се никада не завршава.

Кандидати за празну фотељу су углавном спремни за старт. Двојица од њих важе за искусне победнике и губитнике, како ко. Истраживања показују да су сви остали кандидати далеко иза недостижне двојице, које, наводно, чека неизбежни обрачун у другом кругу.

Озбиљни аналитичар верује да ће проценти на парламентарним изборима бити снажан подстрек, или кочница за претендента у другом председничком кругу. Али, зар су остали кандидати, који ће окачити президентске копачке о ексер 6. маја, ушли у окршај бадава?

Било би нетачно тврдити да они немају своје мотиве. Лидери партија које ће добити парламентарни проценат, рачунају на „синергијски ефекат“. Дакле, снажније персонализовање залета за парламентарни цензус. Узгред, нису искључене ни сензације, мада су оне у нашој бирачкој инерцији ретке. Шта се онда догађа са аутсајдерима, чији су изгледи, скоро сасвим извесно, сведени на промиле гласова: родбина, пријатељи, починитељи статистичких грешака.

Наравно да су и такви кандидати потребни у свакој демократској илузији. Они се такмиче сами са собом, верујући да ће довољан број гласача мислити њиховом главом. Неки од балдисалих тркача на зачељу, већ су једном били близу, или на самом врху. У међувремену, њихове су идеје постале ужегле музејске политичке поставке, без добрих успомена и живе супстанце у њима.

Има кандидата чије су амбиције јаче и веће од сваке извесности тешког пораза. Такви верују само себи, и остају удружени с ретким следбеницима који опстају уз кандидата, упркос пројекцији његове депресивне инфериорности. Њихови програми сачињени су од општих места, идеја које су давно апсолвиране и порука које су углавном покушај радикалне негације постојећег реда ствари.

Ред ствари, наравно, није ни близу онога што грађани желе, али посао председника државе има мало додирних тачака са обећањима која нам долазе и са пројектованог чела, и зачеља трке. Зато кандидати обећавају да ће учинити све оно што није посао шефа државе. И да у интересу народа неће чинити само оно што председник мора.

Неки су се прихватили такмичења под неодољивим притиском страначких вођа, јер напросто нису у стању, не умеју да кажу „не“. Употреба човека тако је доведена до трагикомичне судбине несуђених вођа, личности које су пре кандидатуре били све што је од њих затражено, и могу да постану било шта.

Статистички водећа двојка има тек за нијансу боље јавно лице од проказаних аутсајдера. Њихове су кампање сачињене од сувих и прилично досадних предизборних стереотипа. Већина, која иначе никоме не верује, гласаће по инерцији. То је у Србији довољно за други круг, па и за Андрићев венац.