ПРАЊЕ ВЕЛИКОГ ВЕША

Право на оптимизам је основно људско право, без обзира на то што га нећете наћи у конвенцијама које то прописују. Не бих то право оспорио ни с муком састављеној српској влади, а поготово не бих грађанима на чију корист би влада требало да чинодејствује. Нови Коштуничин мандат и нови Коштуничин кабинет, међутим, посао преузимају с једном непријатном хипотеком: сумња се у искреност партнера и дуговечност коалиционог договора.

Није ништа ново кад кажем да радикална критика устоличене владе полази од претпоставке да ће ови који је чине више гледати и мерити једни друге него што ће то чинити с народним пословима. Не може се рећи да и сами нису криви због тога. У пртљагу с којим се ових дана усељавају у ново-старе владине канцеларије налази се и гомила прљавог веша уфлеканог током тромесечног рововског рата између њих самих, али и против бољих обичаја пристојности и васпитања.

Али, као што их је интерес на крају саставио, интерес их може и одржати у мање више истом саставу до краја мандата, због чега би они могли бити задовољни, мада то још не значи и да ће грађани бити задовољни. Чини ми се, управо због околности у којима је влада настајала, да они неће имати онај предах од фамозних сто дана, када се склапа нека врста примирја између политичара и јавности, па све и да јавност пристане на ову врсту попуста. А неће, што се види већ из првих критичких реакција на поједина кадровска решења.

И добро је да неће. Тих сто дана попуста припада срећнијим владама и друштвима. Ова влада мора бити свесна, а верујем да људи у њој јесу свесни тога, да ће, макар због околности у којима је настала, бити извргавана жестокој критици која ће вероватно у много чему бити неумесна, претерана, па и нетачна, али ће, и кад је таква, бити последица неповерења јавности у искреност коалиционих партнера.

Али, то је рефлекс на појавни облик политике. У суштини, оба "главна играча" (ДС и ДСС) који деле исту страначку славу могу да пронађу ваљане разлоге да прославе формирање владе.

Демократска странка, истина, одрекла се премијерског места, на које је, иначе, прерано и прегласно запуцала, али добила је читав низ квалитетних компензација – спољни послови, одбрана, европске интеграције, финансије, укључујући ту и расподелу и контролу над трошењем пара из Националног инвестиционог плана, надзор служби безбедности... а с обзиром на то да следи читав низ избора, од локалних, с посебним нагласком на Београд, до избора за председника државе, имаће јак мотив да сачува новоуспостављени коалициони споразум.

ДСС је сачувао место председника владе и министра полиције, обезбедио контролу над очекиваном и лукративном приватизацијом енергетског сектора и обезбедио политички простор за акцију у неколико важних тачака, важних и са становишта идеологије странке – Косово, окончање уставних послова и закона, демонстрација извесне независности од међународне заједнице... па се не види ваљан разлог да и Војислав Коштуница не буде чувар коалиционих тековина.

На тој врсти математике почива право на оптимизам с почетка овог текста јер се може очекивати да ће главни партнери у влади обновити узајамно поверење и да ће се усагласити до најмањег заједничког именитеља у погледима на нека од кључних друштвених питања. Нико се, уосталом, не плаши буре колико они који су били на ивици бродолома, па ће их и тај страх одржавати у истом чамцу.

Нова влада увек доноси и нову врсту енергије, па је то, кад се већ мора, и најбоље време  да се разреше нека од трауматичних друштвених питања, првенствено питања Косова и сарадње с Хашким трибуналом. Уколико влада обезбеди економски напредак и побољша социјалну слику друштва, нико је, при крају мандата, неће питати о тим темама – а још мање ће је питати о порођајним мукама у којима је настала. И мени ово звучи цинично, али то још не значи и да је нетачно.