PRANjE VELIKOG VEŠA

Pravo na optimizam je osnovno ljudsko pravo, bez obzira na to što ga nećete naći u konvencijama koje to propisuju. Ne bih to pravo osporio ni s mukom sastavljenoj srpskoj vladi, a pogotovo ne bih građanima na čiju korist bi vlada trebalo da činodejstvuje. Novi Koštuničin mandat i novi Koštuničin kabinet, međutim, posao preuzimaju s jednom neprijatnom hipotekom: sumnja se u iskrenost partnera i dugovečnost koalicionog dogovora.

Nije ništa novo kad kažem da radikalna kritika ustoličene vlade polazi od pretpostavke da će ovi koji je čine više gledati i meriti jedni druge nego što će to činiti s narodnim poslovima. Ne može se reći da i sami nisu krivi zbog toga. U prtljagu s kojim se ovih dana useljavaju u novo-stare vladine kancelarije nalazi se i gomila prljavog veša uflekanog tokom tromesečnog rovovskog rata između njih samih, ali i protiv boljih običaja pristojnosti i vaspitanja.

Ali, kao što ih je interes na kraju sastavio, interes ih može i održati u manje više istom sastavu do kraja mandata, zbog čega bi oni mogli biti zadovoljni, mada to još ne znači i da će građani biti zadovoljni. Čini mi se, upravo zbog okolnosti u kojima je vlada nastajala, da oni neće imati onaj predah od famoznih sto dana, kada se sklapa neka vrsta primirja između političara i javnosti, pa sve i da javnost pristane na ovu vrstu popusta. A neće, što se vidi već iz prvih kritičkih reakcija na pojedina kadrovska rešenja.

I dobro je da neće. Tih sto dana popusta pripada srećnijim vladama i društvima. Ova vlada mora biti svesna, a verujem da ljudi u njoj jesu svesni toga, da će, makar zbog okolnosti u kojima je nastala, biti izvrgavana žestokoj kritici koja će verovatno u mnogo čemu biti neumesna, preterana, pa i netačna, ali će, i kad je takva, biti posledica nepoverenja javnosti u iskrenost koalicionih partnera.

Ali, to je refleks na pojavni oblik politike. U suštini, oba "glavna igrača" (DS i DSS) koji dele istu stranačku slavu mogu da pronađu valjane razloge da proslave formiranje vlade.

Demokratska stranka, istina, odrekla se premijerskog mesta, na koje je, inače, prerano i preglasno zapucala, ali dobila je čitav niz kvalitetnih kompenzacija – spoljni poslovi, odbrana, evropske integracije, finansije, uključujući tu i raspodelu i kontrolu nad trošenjem para iz Nacionalnog investicionog plana, nadzor službi bezbednosti... a s obzirom na to da sledi čitav niz izbora, od lokalnih, s posebnim naglaskom na Beograd, do izbora za predsednika države, imaće jak motiv da sačuva novouspostavljeni koalicioni sporazum.

DSS je sačuvao mesto predsednika vlade i ministra policije, obezbedio kontrolu nad očekivanom i lukrativnom privatizacijom energetskog sektora i obezbedio politički prostor za akciju u nekoliko važnih tačaka, važnih i sa stanovišta ideologije stranke – Kosovo, okončanje ustavnih poslova i zakona, demonstracija izvesne nezavisnosti od međunarodne zajednice... pa se ne vidi valjan razlog da i Vojislav Koštunica ne bude čuvar koalicionih tekovina.

Na toj vrsti matematike počiva pravo na optimizam s početka ovog teksta jer se može očekivati da će glavni partneri u vladi obnoviti uzajamno poverenje i da će se usaglasiti do najmanjeg zajedničkog imenitelja u pogledima na neka od ključnih društvenih pitanja. Niko se, uostalom, ne plaši bure koliko oni koji su bili na ivici brodoloma, pa će ih i taj strah održavati u istom čamcu.

Nova vlada uvek donosi i novu vrstu energije, pa je to, kad se već mora, i najbolje vreme  da se razreše neka od traumatičnih društvenih pitanja, prvenstveno pitanja Kosova i saradnje s Haškim tribunalom. Ukoliko vlada obezbedi ekonomski napredak i poboljša socijalnu sliku društva, niko je, pri kraju mandata, neće pitati o tim temama – a još manje će je pitati o porođajnim mukama u kojima je nastala. I meni ovo zvuči cinično, ali to još ne znači i da je netačno.