Црњански у Лисабону 1941.

Пре неколико недеља делегација на челу с Борисом Тадићем, током службене посете Лисабону, обишла је зграду у којој је на почетку Другог светског рата била амбасада Југославије. „Политика“ је замолила Дејана Тиага Станковића, писца књиге „Одакле сам била, нисам више“ и преводиоца Сарамага на српски и Андрића на португалски, да напише текст о југословенској амбасади у Лисабону у првим ратним данима

……………………..

Када су на насловним странама лисабонских дневних новина, 7. априла 1941. освануле вести о нападу Сила осовине на Југославију и разорном бомбардовању Београда, у Одељење за протокол Министарства иностраних послова Португала стигла је депеша следећег садржаја:

Мисија Краљевине Југославије у Лисабону има част да обавести Министарство иностраних дела Португала да ће од деветог дана текућег месеца наша канцеларија радити у стану отправника послова, на адреси Авенида Праиа да Виториа број 50, други спрат, лево, и да ће телефонски број бити 43717.

Седамдесет година доцније, дискретно, без помпе, на фасади жуте зграде на поменутој адреси осванула је спомен-плоча која вели:

У овој згради је 1941. и 1942. године радила амбасада Краљевине Југославије. Велики број српских дипломата и чланова њихових породица су у тешка времена Другог светског рата овде пронашли привремено,али сигурно уточиште. Међу њима су била и два велика српска књижевника, Милош Црњански и Јован Дучић. Поставили Амбасада Србије у Португалу и град Лисабон – 2011.

Тек пре неколико недеља се указала прилика да делегација на челу с председником Србије током службене посете Лисабону обиђе ову спомен-плочу и подсети нас на њу.

О овој, једној од малобројних југословенских дипломатских мисија које су радиле током великог рата, не знамо много. Архиви избегле владе нестали су у пожару током бомбардовања Лондона. Једини доступни извори су малобројни документи сачувани у португалским архивима. Међу њима је и телеграм послат 23. априла 1941. из Лисабона португалској амбасади у Мадриду. У њему стоји:

Југословенско посланство у Лисабону затражило је транзитну визу за пролаз кроз Португал ка трећој земљи за дипломатско и конзуларно особље угашених мисија у Италији и Немачкој. Наша влада у принципу је одобрила да се визе издају, под условом да се особе у транзиту не задржавају предуго. Молимо Вас да се код власти у Мадриду обавестите да ли су лицима у питању издате шпанске транзитне визе и да ли је организован посебан воз за 120 особа из Италије, како тврди југословенски отправник послова у Лисабону.

Остатак приче сазнајемо из много животнијег извора. За свога боравка у Лисабону, Црњански, тада саветника за штампу на служби у југословенском посланству у Риму, води белешке које доцније објављује у „Ембахадама“. Он описује путешествија наших дипломата, железницом преко Вишијевске Француске до Шпаније, приповеда како их на главној станици у Мадриду сачекује амбасадор Јован Дучић и како на перону држи говор и позива цео воз на закуску у наше посланство. Ту се међутим не задржавају. Како је у међувремену Франко признавањем НДХ прекинуо односе с Југославијом, посланство у Мадриду се затвара и наше дипломате на служби у Шпанији се, заједно с придошлицама, повлаче даље у неутрални Португал.

Петог маја 1941. стижу у Лисабон, препун избеглица из целе Европе и шпијуна обе зараћене стране. Страхујући од немачке инвазије и надајући се наставку пута ка Лондону, Црњански на балкону хотелске собе одакле је „божански видик, на Атлантик, у бескрај“ чита сонете Камоиша.

Црњански тек спомиње пролазак министара Симовићеве владе и Драгослава Јовановића кроз Лисабон. Његова судбина и судбина његових колега се не зна. Седе на плажи и, снуждено, гледају како долазе морски таласи, и жале се да их не могу препливати.

Пише и о Дучићу, тада већ седамдесетогодишњаку, разочараном у идеју југословенства. Он се, по сведочењу Црњанскога, кад ветар дува са Атлантика, завија по трбуху новинама и сваким даном све малодушнији, грди кнеза Павла, па и краља Александра, иако их је некада у Београду хвалио да „читају Платона и да су отмени српски господичићи.“

Дучић станује у елегантном хотелу у центру града и дружи се с финим светом а у посланство слабо навраћа. Црњанскоме саопштава свој план да оде у Америку и зове га са собом, но овај нема 4.000 долара, што је једини услов америчких власти за пријем избеглица. Већ у јуну, Дучић одлази једним од последњих бродова који су напуштали Европу. На растанку вели: „Штета, Црњански, што нисте бар толико уштедели.“

Црњански остаје у Есторилу, но иако су и даље формално у служби, ни њему ни другим нашим дипломатама плате не стижу месецима, јер су владини рачуни замрзнути још од потписивања Тројног пакта. Његова жена у хотелској соби, јефтиној пошто је изнад кухиње и преплављена је мирисима, продаје хаљине, ципеле, и кофере од коже, купљене у Италији. Црњански бележи да је топло као у Африци да су му у соби цеви за водовод покварене и имају само топлу воду. Да би умирио живце, каже, улази сваки дан у море, које га лечи.

Недалеко од хотела је коцкарница где један наш стари конзул, из Албаније, губи и последњу пару коју је био уштедео у животу, један секретар добија 54.000 шкуда док други прокоцкава и своје и државне паре, па прво убија жену, а затим и себе.

Док чека позив и превоз за Лондон, Црњански пише о океану, о бродовима у луци, о барокним зградама и посебном, плавом небу, над Лисабоном, о борби с биковима. Чекање се одужило. Неко од колега и земљака денунцирао је Црњанског као „немачког човека“ па су Енглези сумњичави према њему. Саслушавају га у својој амбасади где га испитују шта мисли о кнезу Павлу, о Стојадиновићу, Хитлеру, Мусолинију, Симовићу… На крају се брачни пар Црњански ипак укрцава у „прекоокеански хидроплан, који се, као неки хипермодерни, мали брод, од алуминијума, љуља на води, на Тежу“. Одлећу у Ирску а Лисабон остаје за њима, „доле, као неки изгубљени накит у мраку. Светиљке трепере у њему“. Био је 20. август 1941.

Наша амбасада у Лисабону се 1942. сели на другу локацију, и ту опстаје до краја рата. Нова се отвара тек 1974, по паду фашистичког режима у Португалу и успостављању дипломатских односа између две земље. Црњански после рата остаје у Лондону, ради као књиговођа а његова жена шије лутке. Тек 1965. се враћа у Београд. Дучић умире 7. априла 1943.