Crnjanski u Lisabonu 1941.

Pre nekoliko nedelja delegacija na čelu s Borisom Tadićem, tokom službene posete Lisabonu, obišla je zgradu u kojoj je na početku Drugog svetskog rata bila ambasada Jugoslavije. „Politika“ je zamolila Dejana Tiaga Stankovića, pisca knjige „Odakle sam bila, nisam više“ i prevodioca Saramaga na srpski i Andrića na portugalski, da napiše tekst o jugoslovenskoj ambasadi u Lisabonu u prvim ratnim danima

……………………..

Kada su na naslovnim stranama lisabonskih dnevnih novina, 7. aprila 1941. osvanule vesti o napadu Sila osovine na Jugoslaviju i razornom bombardovanju Beograda, u Odeljenje za protokol Ministarstva inostranih poslova Portugala stigla je depeša sledećeg sadržaja:

Misija Kraljevine Jugoslavije u Lisabonu ima čast da obavesti Ministarstvo inostranih dela Portugala da će od devetog dana tekućeg meseca naša kancelarija raditi u stanu otpravnika poslova, na adresi Avenida Praia da Vitoria broj 50, drugi sprat, levo, i da će telefonski broj biti 43717.

Sedamdeset godina docnije, diskretno, bez pompe, na fasadi žute zgrade na pomenutoj adresi osvanula je spomen-ploča koja veli:

U ovoj zgradi je 1941. i 1942. godine radila ambasada Kraljevine Jugoslavije. Veliki broj srpskih diplomata i članova njihovih porodica su u teška vremena Drugog svetskog rata ovde pronašli privremeno,ali sigurno utočište. Među njima su bila i dva velika srpska književnika, Miloš Crnjanski i Jovan Dučić. Postavili Ambasada Srbije u Portugalu i grad Lisabon – 2011.

Tek pre nekoliko nedelja se ukazala prilika da delegacija na čelu s predsednikom Srbije tokom službene posete Lisabonu obiđe ovu spomen-ploču i podseti nas na nju.

O ovoj, jednoj od malobrojnih jugoslovenskih diplomatskih misija koje su radile tokom velikog rata, ne znamo mnogo. Arhivi izbegle vlade nestali su u požaru tokom bombardovanja Londona. Jedini dostupni izvori su malobrojni dokumenti sačuvani u portugalskim arhivima. Među njima je i telegram poslat 23. aprila 1941. iz Lisabona portugalskoj ambasadi u Madridu. U njemu stoji:

Jugoslovensko poslanstvo u Lisabonu zatražilo je tranzitnu vizu za prolaz kroz Portugal ka trećoj zemlji za diplomatsko i konzularno osoblje ugašenih misija u Italiji i Nemačkoj. Naša vlada u principu je odobrila da se vize izdaju, pod uslovom da se osobe u tranzitu ne zadržavaju predugo. Molimo Vas da se kod vlasti u Madridu obavestite da li su licima u pitanju izdate španske tranzitne vize i da li je organizovan poseban voz za 120 osoba iz Italije, kako tvrdi jugoslovenski otpravnik poslova u Lisabonu.

Ostatak priče saznajemo iz mnogo životnijeg izvora. Za svoga boravka u Lisabonu, Crnjanski, tada savetnika za štampu na službi u jugoslovenskom poslanstvu u Rimu, vodi beleške koje docnije objavljuje u „Embahadama“. On opisuje putešestvija naših diplomata, železnicom preko Višijevske Francuske do Španije, pripoveda kako ih na glavnoj stanici u Madridu sačekuje ambasador Jovan Dučić i kako na peronu drži govor i poziva ceo voz na zakusku u naše poslanstvo. Tu se međutim ne zadržavaju. Kako je u međuvremenu Franko priznavanjem NDH prekinuo odnose s Jugoslavijom, poslanstvo u Madridu se zatvara i naše diplomate na službi u Španiji se, zajedno s pridošlicama, povlače dalje u neutralni Portugal.

Petog maja 1941. stižu u Lisabon, prepun izbeglica iz cele Evrope i špijuna obe zaraćene strane. Strahujući od nemačke invazije i nadajući se nastavku puta ka Londonu, Crnjanski na balkonu hotelske sobe odakle je „božanski vidik, na Atlantik, u beskraj“ čita sonete Kamoiša.

Crnjanski tek spominje prolazak ministara Simovićeve vlade i Dragoslava Jovanovića kroz Lisabon. Njegova sudbina i sudbina njegovih kolega se ne zna. Sede na plaži i, snuždeno, gledaju kako dolaze morski talasi, i žale se da ih ne mogu preplivati.

Piše i o Dučiću, tada već sedamdesetogodišnjaku, razočaranom u ideju jugoslovenstva. On se, po svedočenju Crnjanskoga, kad vetar duva sa Atlantika, zavija po trbuhu novinama i svakim danom sve malodušniji, grdi kneza Pavla, pa i kralja Aleksandra, iako ih je nekada u Beogradu hvalio da „čitaju Platona i da su otmeni srpski gospodičići.“

Dučić stanuje u elegantnom hotelu u centru grada i druži se s finim svetom a u poslanstvo slabo navraća. Crnjanskome saopštava svoj plan da ode u Ameriku i zove ga sa sobom, no ovaj nema 4.000 dolara, što je jedini uslov američkih vlasti za prijem izbeglica. Već u junu, Dučić odlazi jednim od poslednjih brodova koji su napuštali Evropu. Na rastanku veli: „Šteta, Crnjanski, što niste bar toliko uštedeli.“

Crnjanski ostaje u Estorilu, no iako su i dalje formalno u službi, ni njemu ni drugim našim diplomatama plate ne stižu mesecima, jer su vladini računi zamrznuti još od potpisivanja Trojnog pakta. Njegova žena u hotelskoj sobi, jeftinoj pošto je iznad kuhinje i preplavljena je mirisima, prodaje haljine, cipele, i kofere od kože, kupljene u Italiji. Crnjanski beleži da je toplo kao u Africi da su mu u sobi cevi za vodovod pokvarene i imaju samo toplu vodu. Da bi umirio živce, kaže, ulazi svaki dan u more, koje ga leči.

Nedaleko od hotela je kockarnica gde jedan naš stari konzul, iz Albanije, gubi i poslednju paru koju je bio uštedeo u životu, jedan sekretar dobija 54.000 škuda dok drugi prokockava i svoje i državne pare, pa prvo ubija ženu, a zatim i sebe.

Dok čeka poziv i prevoz za London, Crnjanski piše o okeanu, o brodovima u luci, o baroknim zgradama i posebnom, plavom nebu, nad Lisabonom, o borbi s bikovima. Čekanje se odužilo. Neko od kolega i zemljaka denuncirao je Crnjanskog kao „nemačkog čoveka“ pa su Englezi sumnjičavi prema njemu. Saslušavaju ga u svojoj ambasadi gde ga ispituju šta misli o knezu Pavlu, o Stojadinoviću, Hitleru, Musoliniju, Simoviću… Na kraju se bračni par Crnjanski ipak ukrcava u „prekookeanski hidroplan, koji se, kao neki hipermoderni, mali brod, od aluminijuma, ljulja na vodi, na Težu“. Odleću u Irsku a Lisabon ostaje za njima, „dole, kao neki izgubljeni nakit u mraku. Svetiljke trepere u njemu“. Bio je 20. avgust 1941.

Naša ambasada u Lisabonu se 1942. seli na drugu lokaciju, i tu opstaje do kraja rata. Nova se otvara tek 1974, po padu fašističkog režima u Portugalu i uspostavljanju diplomatskih odnosa između dve zemlje. Crnjanski posle rata ostaje u Londonu, radi kao knjigovođa a njegova žena šije lutke. Tek 1965. se vraća u Beograd. Dučić umire 7. aprila 1943.