Наметање историјских истина

Када је, средином јануара ове године, немачки министар унутрашњих послова Бригите Циприс најавила законску офанзиву њене владе на нивоу ЕУ, усмерену против нациста, неонациста и других припадника шаролике екстремне деснице, указала је и на значај паневропског усклађивања закона против расизма и ксенофобије, његовог усредсређивања на забрану глорификације свих историјских сукоба и победа, утемељених и на почињеним ратним злочинима. По вољи Берлина предложене законске казне – до три године робије – осујетиле би оне који доводе у питање на западу креиране и (не)званично прихваћене истине о ратовима у Африци и на Балкану.

Немачки предлог проширења законског тумачења холокауста – од синонима за злочине нацистичког режима над њима расно неподобним, на изворно значење грчко-хебрејске кованице – на све врсте злочина против човечности и геноцида, у духу одредби међународног права, изазвао је бурне реакције широм света. Пре свега у окружењу бивших колонијалних сила, које су вековима, мачем, шириле утицај у свету, штитиле, како се у дипломатском жаргону појашњава, виталне државне интересе.

"Није ли овде реч о покушају Берлина да релативише степен кривице и историјске одговорности за највеће злочине у историји – недела његових прадедова", забележено је у званичном билтену Документационог архива аустријског отпора (нацизму).

Жучне расправе пуне странице дневника од Велике Британије, преко Холандије и Белгије, до Француске и, наравно, САД. Све је више опомена да би закон могао да буде примењен и на припаднике мировних мисија итд. Савремени крсташки ратови, наравно, нису експлицитно поменути. Тако је штампа у Британији истакла "колосалне разлике" између поистовећивања нацистичких злочина и савремених сукоба на афричком тлу, и на Балкану, са једне стране, и "неких других оружаних надметања". Лондонском "Дејли телеграфу" засметао је компромис о предлогу решења, да се негирање савремених злочина ограничи на временски период последње две деценије – како не би били обухваћени злочини савезника у Другом светском рату или у колонијалним и постколонијалним ратовима. 

Дебора Липштат, универзитетски професор из Атланте, покушала је да заштити интересе њене домовине, САД, али и прапостојбине Израела. Изражавајући страх да би и у те две земље могли да буду примењени једнострани закони, истакла је: "Горки укус цензуре обузео би сваког демократу, ако би државе себи доделиле законско право да контролишу, или намећу, историјска тумачења... Ко је уосталом позван да пресуђује о кривици погрешног тумачења историје – историчари, или пак судије?"

После детаљније студије немачке иницијативе, која је у самом Берлину проглашена значајним доприносом те земље даљој демократизацији континенталних друштава, али и сузбијању екстремних политичких доктрина, које се темеље на историјском континуитету, неименовани "експерти" су понудили компромис. Будући европски закон, сличан онима на снази у Немачкој и Аустрији, у бившим колевкама нацизма, али и савременим осињацима неонацизма, требало би да се оријентише према резолуцији Генералне скупштине УН, усвојеној тек пре неколико дана, уочи прославе светског Дана сећања на жртве холокауста. Негирање страдања жртава холокауста у Другом светском рату требало би да се најоштрије кажњава, док би о санкционисању сличних преступа, повезаних за друге злочине било одлучивано од случаја до случаја.