Машта је моје богатство...

Биљана Вилимон (56) је особа изузетног кова и жена упаљивог изгледа. По образовању је магистар сликарства. Али, и веома успешан новинар, колумниста,  телевизијски водитељ, као и коментатор низа догађаја од културе до политике.

Својом искреношћу често шокира јавност. То је учинила и овога пута у казивањима  себи и другима не штедећи ничије, па ни своје интересе.  

Ко Вас је увео у свет познатих?

– Учинио је то мој ујак Ратко Дражевић. Он је својим утицајем обележио цео мој живот. Био је, одмах после Другог светског рата, контраобавештајац у Америци који је званично радио у Генексу, а после тога је био директор "Авала филма". Ова  занимања су таква да сам ја увек била окружена познатима, посебно из света уметности, па сам подразумевала да ћу и ја бити позната. То, наравно, није било  лако упркос чињеници да сам, као талентована, одмах уписала трећу годину сликарства на Академији, иако сам пре тога студирала филмску сценографију.

Да ли сте наилазили и на проблеме?

– Срећом успела сам да их избегнем. Мој ујак је, после погибије Слободана Пенезића Крцуна, свог великог пријатеља, тих шездесетих година, отишао из  Југославије у Италију где је био генерални директор филмске куће "Проди". Због тог поступка Ратко је у овде обележен као непријатељ режима. Због тога ми је декан и професор Академије Рајко Николић казао: "Да су професори знали ко ти је ујак никад не би била примљена на Академију..." Али, професор Николић ме изузетно поштовао и о ујаку никад више нисмо причали... 

Колико сте се тада бавили спортом?

– Мени су, још у Тринаестој београдској гимназији, казали да ћу бити сјајан скакач у даљ, а тоје већ био мој школски друг Ненад Стекић. Од мене су тражили да тренирам. Међутим, то нисам желела. Али, нисам се покајала. Спорт ме у том смислу није интересовао. Више сам волела да пратим спортска збивања. Страствен сам возач. Обожавам аутомобилске трке Формуле 1. Ишла сам у Монте Карло, у Монцу... и свуда где је Ратко могао да ме води, а и сама сам одлазила у та и сва друга места. Сад не одлазим да пратим трке, али и даље уживам у телевизијским преносима тог такмичења. А кад је реч о рекреацији шетам бар сат сваки дан уз ушће Саве у Дунав. Место одмора и успоренијег живота ми је на сплаву "Воденица".    

Шта сте добили удајом?

– Кћерку Александру (30) и много животног искуства. У браку са Петром Јанковићем, филмским продуцентом, живела сам десет година. Чујемо се, а Александара није са њим у контакту. У добрим смо односима са његовима ... Није он човек за брак и породицу. Јасно јето и њему...

Како сте преживели тмурне дане?

– Братову дрогу и смрт тешко. Зоран је био две године млађи од мене, умро је од дроге пре 20 година. Његова смрт ме дубоко потресла, јер, упркос свим напорима, нисмо могли да му помогнемо. Улазак у свет дроге је, дефинитивно, погубан за младе људе. У тај свет се улази наивно и све се, углавном, завршава трагично.

Шта је тада било са Вама?

– После Зоранове смрти одлазила сам код психијатра, код докторке Зорке Лопичић, да би своју психу довела у ред... А до сазнања да имам канцер на јајнику дошла сам пре четири године, при, што је посебно значајно, редовном прегледу код онколога, код доктора Момчила Инића. Тада сам схватила да смо сви исти, да нико није недодирљив. То сам, што је моја највећа врлина, прихватила као нешто нормално, као нешто што је излечиво ако се дође на време. И то се догодило. После интервенције хирурга одлазила сам, потпуно растерећена, на хемотерапију са убеђењем да је то лек. И ова болест је остала иза мене. Али сећања, као опомена, остају заувек. И то је добро...

Да ли Вам хирурзи улепшавају изглед?

– Толико сам против тога да ће пластични хирурзи да ме замрзе. Никад на то нисам ни помишљала. Не осуђујем оне који то чине, али знам да је то штетно. То није уреду ни психичко, ни за физичко здравље. Природно је да будемо оно што јесмо, а не пластичне лутке.

У медијима сте и ван сликарства?

– Два пута месечно водим на Студију Б "Лагуме". Ово су разговори са гостима којима није само важно да буду лепи већ, пре свега, и паметни. Таквог света још има у Београду...  А моја претходна ТВ емисија "Галерија тајни" је угашена кад сам потписала петицију са Ђинђићем, односно његовом Демократском странком, 1998. године против радикала и оних закона о медијима и Универзитету. И, наравно, ја сам изгубила тај посао у ТВ "Политика". После тога пишем колаже "Поздрав из Визбадена" за "Блиц" и "Блиц жену".  Инаће, пензионер сам...

Да ли чекате и националну пензију?

– Ово, са националним пензијама, је мач са две оштрице. Сјајно је да неко награди најзаслужније уметнике и да они културно живе, а са друге стране шта ће бити са другим професијама: истакнутим лекарима, научницима, професорима, новинарима... По мени, иако сад говорим и против себе, те националне пензије би требало да добију сви истакнути људи ове земље, а не само уметници. А ако их и буде биће све преко везе... 

 Познајете политичаре?

– Многе веома добро. Пре свега све из Демократске странке, чији сам симпатизер. Ишла сам пре десетак година са њима на све митинге по Србији. Тадић ми је 1998. отворио изложбу, а тада још није био тако познат, па су ме неке жене питале "ко је овај прелепи момак". А непоновљиви Ђинђић ми је још 1990. био први гост у "Галерији тајни". Имала сам ТВ дуеле са Шешељем, а после тога и са Николићем на ТВ "Пинку"... После тих обрачуна добила сам велику подршку јавности, али и осуду из супротног табора, што је добро.   

Шта мислите о поступку Боре Чорбе?

– Бору Ђорђевића ценим као уметника, али не могу да ценим све његове иступе као члана Демократске странке Србије, поготово не овај кад је са бине, у току прославе Српске нове године, у погрдном смислу помињао дрогу, полицију и Чедомира Јовановића. То је јако ружно. Тако низак ударац не би требало слати никад никоме. Поготово не са јавне сцене, у време славља и у присуству председника Владе Србије.

Да ли сте усамљени?

– Живим сама, али усамљеност не осећам. Човек који може сам са собом  може и са другима. Плашим се људи који желе да буду самном зато што не могу сами. А  кад  је то пријатно и њему и мени онда је то дивно. А слободу веома ценим. То је значајна имовина свих људи. Ко то не схвати много губи.

Како дефинишете секс?

– Мислим да данас има мало истинског  секса зато што се људи површно познају, а секс није фискултура. И то се не ради на брзину. Тада нема романтике. Ја, пре свега, тражим духовну контакт са неким. Јер, ко нема духовну црту не може да има ни здрав секс. А по мени је секс и излазак у природу, и добар разговор, и слушање музике... Додир руке је некада много узбудљивији него секс без емоција.    

А шта мислите о љубави?

– Јаооо, ја бих много волела да се заљубим. Та димензија увек је лепа. Чак ми и није толико важно да ли је та љубав остварена, важно је да волим... Мислим да је много битније волети него бити вољен. Јер, док год постоји нека особа о којој маштам - остајем млада... Године нису битне. Старост не одређују године већ дух. Али, имати љубав је и мудрост, а не само срећа. Кажем "мудрост" зато што паметни нису увек и мудри.

Како доживљавате климакс?