Без водећих аутора и „звучних” имена

После 70 одгледаних представа драматург Ксенија Радуловић, у овом случају селекторка Селекције националне драме и позоришта 57. Стеријиног позорја у Новом Саду, сачинила је програм који чини седам остварења. 

Новосадска публика тако ће у периоду између 25. маја и 2. јуна видети представе: „Отац на службеном путу” по тексту Абдулаха Сидрана, у режији Оливера Фрљића и извођењу београдског Атељеа 212 које има још једног свог представника. То је комад „Плодни дани” ауторског тандема Борис Лијешевић и Јелена Кисловски-Лијешевић, чији копродуцент је Културни центар Панчева. У Нови Сад је позвана и   драма Биљане Србљановић „Није смрт бицикло, да ти га украду” у режији Анселма Вебера и у продукцији немачког позоришта „Бохум”, следе две представе Битеф театра: „Хипермнезија” у режији Селме Спахић и „Радници умиру певајући” по тексту Олге Димитријевић, у режији Анђелке Николић, које су урађене у копродукцији са Хартефакт фондом. Ту је и дело „Бунар” ауторке Радмиле Смиљанић у режији Егона Савина, чију продукцији потписују УК „Вук Караџић”, Радионица Интеграције и Фонд „Круг”, као и остварења „Мара/ Сад” по тексту Петера Вајса, у режији Андраша Урбана, у извођењу Новосадског позоришта.

Потписали сте храбру селекцију. Који је заједнички именитељ представа које ће видети новосадска публика?

Не мислим да је реч о посебној храбрости јер не посматрам ствари у тим категоријама. Aли, чињеница да се ова селекција тако посматра говори о једној битној културолошкој и социопсихолошкој особености наше средине, о прилично доминантној матрици заснованој на подразумевању, а не преиспитивању. Дакле, претпостављам да та врста коментара на тему храбрости постоји зато што у селекцији нема неких представа звучних ауторских имена и уметничких кућа. То јесте извесна промена парадигме и може се говорити о једном мање или више радикалном потезу, али је он пре свега био утемељен на уметничким критеријумима. Што се саме селекције тиче, њене битне одлике су претежно присуство домаћег текста, као и савременог сценског израза. Мањи део представа реализован је у оквиру традиционалних форми, а већи део у модерном истраживачком духу, јер управо у том сегменту и јесу постигнути значајни естетски домети. Може се говорити и о извесној смени генерација, чак и без обзира на то што аутори од 35 или 40 година у суштини и нису много млади. Бојим се да је у Србији категорија младости крајње релативизована.

Српско народно позориште у години јубилеја, рецимо, не учествује на Позорју, а имали су озбиљног кандидата „Сеобе”, у режији Виде Огњеновић. Нема ни Огњеновићкиног „Кањоша Мацедоновића”. Неће бити ни „Доктор Д” Горана Марковића... Шта је пресудило да низ водећих аутора не буду позвани за Позорје?

Могуће је да од водећих аутора имамо посебна очекивања, али без обзира на то, када се деси да они направе просечна или чак у појединим случајевима остварења испод просека, онда ипак она не треба да буду део селекције једног оваквог фестивала, без обзира на етаблираност. На другој страни, неки млађи аутори потписали су дела у којима на занимљив и суверен начин освајају просторе нових форми – можда све те представе нису у потпуности савршене и апсолутно довршене, али свакако најављују или настављају развој ауторских поетика које ће у будућности тек добијати потпунији облик.

Сасвим конкретно, низ водећих аутора у Србији је ове сезоне реализовао представе које у њиховим личним, професионалним опусима, па и на репертоарима великих кућа, неће представљати битне уметничке референце. Такође, веома је битно напоменути да Стеријино позорје није фестивал најпознатијих или водећих аутора. У свему овоме мислим да не треба доносити нагле закључке. То не значи да ови водећи, најпознатији аутори којих тренутно нема у селекцији неће у наредним сезонама направити представе које ће се по својим уметничким дометима изборити за долазак на Позорје.

Нисте позвали ни најновију представу „Кумови” Душана Ковачевића?

Из истих разлога као и друге водеће ауторе. Мислим да текст „Кумови” није ни драма ни представа која представља репрезентативни узорак стваралаштва Душана Ковачевића – напротив, сматрам да је у питању просечно остварење, у сваком сегменту. Не сумњам да ће бити гледана, али феномен рецепције је једна сасвим засебна тема. Верујем и надам се да ће један тако даровит и значајан писац, аутор који одлично познаје наше национално биће, у наредним сезонама поново направити своје велике текстове и представе.

Селекцију чине углавном представе камерног типа. Случајно или не?

То је такође стицај околности, а не унапред задата концепција селектора. Испоставило се да су углавном представе те форме резултовале естетским помаком. Није никаква моја идеја била да форсирам мале представа на уштрб ансамбл представа. Једноставно је тако изгледала сезона. Дакле, поново се у пракси показало оно што знамо и од раније: не може свака сезона донети идентичне резултате у сваком замисливом сегменту, то зависи од многобројних фактора... некад имате слабији или бољи избор нових текстова, некад више квалитетних ансамбл представа, некад више мањих или истраживачких...

Сведоци смо редукције продукција, копродукцијских сарадњи. Овогодишња селекција Позорја указује на чињеницу да се уметници најчешће баве социјалним питањима, радничким штрајковима...?

Оно што је занимљиво и очекивано, али и врло индикативно, јесте да све већи број веома младих драмских писаца посеже за темом социјалне кризе, што недвосмислено сведочи о стању у нашој земљи. То више нису теме које се тичу одређених сегмената живота блиских њиховој генерацији, од поп културе до сналажења у свету, одрастања... него заиста дубоко болне и озбиљне социјалне теме. Ове сезоне продукција је делимично редукована услед кризе. Мислим да се може очекивати тренд још већег смањења обима продукције. У овом тренутку може се говорити и о неком пред колапсном стању позоришног система, а по свој прилици та криза и беспарица, све лошији услови стваралаштва у театру биће од наредне сезоне много продубљенији. Потпуно је природно да се могу очекивати и нови облици копродукцијске сарадње институција и фондација, у чему не видим ништа лоше, напротив. У свему томе најважније је да резултат буде добра представа. Што и јесте случај с „Хипермнезијом”, „Радницима”, „Бунаром” које су настале управо по том моделу.