Избори у сенци кризе

Сећате ли се Денг Сјаопинга, творца кинеских реформи? Није волео велике речи али је имао велике идеје. Наставио је Мао Цедунгову политику „Једне Кине” али је под слоганом „Једна земља – два система” вратио Хонгконг и Макао матици и отворио врата Тајвану.

Није одустао од социјализма али није робовао његовим догмама тврдећи да „није важно да ли је мачка црна или бела ако лови мишеве”. У односима са Американцима није прелазио „црвене линије” али је знао да без САД нема модерне Кине и између две земље изградио је односе сличне онима које је у Европи између Француске и Немачке створио Шуманов план.

До смрти је следио једноставну идеју о „четири модернизације” и његова земља је за само једну генерацију прешла пут од хаоса „културне револуције” до једне од водећих привреда света. Из кинеске историје научио је лекцију да једна земља може бити слободна и независна само ако иде напред и припада времену у коме живи.

Српска политика ових дана је пуна великих речи, „државних и националних интереса” и „црвених линија” и то је нормално. Избори су време када се преиспитују државни и национални интереси и када политичари представљају политичку понуду.

Приметна незаинтересованост бирача могла би се објаснити тиме што вишак политичког маркетинга не може прикрити мањак идеја и озбиљне политичке дебате. За почетак, бираче би интересовало шта ће будућа влада предузети да би стабилизовала привреду која се заљуљала почетком године (курс динара, пад производње, буџетски и спољни дефицит).

Предлог да се дубље захвати у касу Народне банке не свиђа се економистима који мисле да би тако брзо видели њено дно. Предлог да се „штампају паре” не свиђа се никоме јер нико у Србији и не би волео да, као почетком деведесетих, векну хлеба плаћа новчаницом од пола милијарде динара.

Необична је и актуелна политичка понуда. Из ње су напрасно нестале „велике националне теме” које су увек биле главна преокупација српске политике. Њихово место заузеле су економија (пољопривреда, мала и средња предузећа, запошљавање) и унутрашње теме (криминал, корупција, департизација, регионализам).

Долазак економије на прво место политичких приоритета је новост у земљи чији политичари традиционално претпостављају „велике патриотске теме” економским. Ипак, занимљиво је да се и до јуче загрижени српски либерали данас чувају да им се у кампањи не омакну речи „тржишна привреда” или „слободно предузетништво”.

Уместо њих, нови слоган је регионализам, добродошао у земљи која би већ за деценију-две читава могла да стане у Београд и још неколико градова. Светска привредна криза је и у Србији експресно послала у заборав либерални капитализам као што је пад Берлинског зида у заборав послао комунизам.

Загонетка је и нестанак тема као што су Косово, ЕУ, НАТО или спољна политика које ће се, сасвим извесно, убрзо после избора вратити на топ-листу српске политике. Нарочито ако исход избора буде „велика” или „још већа коалиција”.

По свему судећи, шест месеци кризе на северу Косова поприлично су исцрпиле и власт и опозицију које ће ово питање радије оставити за неко касније време када га Митровица, Приштина, Брисел или Вашингтон врате на дневни ред. Чак и до скора неизбежно питање „Европа или Косово” однедавно је замењено слоганом „ЕУ или неутралност”. Уздрмана кризом, чини се да ЕУ није оно што је некада била. Није ни Русија.

Изгледи да би Москва до краја ове године могла почети да гради „Јужни ток”, скинули су с дневног реда тему НАТО-а иако и даље није извесно да ли једна бивша социјалистичка земља може ући у ЕУ без чланства у НАТО.

Од када су преузели НИС, Руси су показали да умеју да управљају предузећима (у сваком случају боље од српских странака) а изгледа да ни на српском банкарском тржишту нису рекли последњу реч. Ипак, „велика идеја” последњих руских избора – евроазијска заједница – задуго неће постати реална алтернатива ЕУ, чак ни оваквој каква је данас.

Изузимајући Косово и, можда, чланство у ЕУ мало који српски политичар би се усудио да наброји остале „државне и националне интересе” Србије. И ту се враћамо на почетак ове приче. Кина и друге земље које су последњих деценија успеле да се сврстају међу водеће привреде света (Г-20) имале су јасну идеју о свом међународном окружењу и како да искористе могућности које оно пружа за национални развој, односно модернизацију.

Тако се и могло догодити да су оне често боље искористиле феномен глобализације од САД и других западних земаља где је глобализација почела. Ни нове чланице ЕУ нису подједнако искористиле могућности које чланство пружа. Ове разлике су очигледне између земаља попут Пољске, Чешке, Словачке и балтичких република, с једне, и балканских земаља попут Румуније, Бугарске па и Грчке, с друге стране.

Чланство у ЕУ, ма колико важно, само по себи није одговор на сва питања једне земље уколико она нема јасну представу о свом месту у свету и идеју како да искористи могућности које јој стоје на располагању, као што су пре четири деценије учиниле Денгове „четири модернизације” у Кини.
Судећи по предизборној кампањи, у Србији се ту неће много променити ни после избора. Независно од њиховог исхода.

*Професор на Факултету политичких наука