Најсјајнија "васионска ломача"

Одблесак без премца најсјајније знане "васионске ломаче", распрснуће супернове (SN 2006gy) у сазвежђу Персеј, стигао је највећом брзином (300.000 километара у секунди) до Земље тек после 240 милиона светлосних година. Упоређујући снимке које су начиниле три врсте телескопа, научници су га први пут уочили 18. септембра 2006.

Не марећи за претеривања, смрт џиновске звезде – 150 до 200 пута масивније од Сунца – описали су најкитњастијим речима, верујући да сличан "небески ватромет" није до сада забележен. У поређењу са осталим "ватреним лоптама" истог рода, најновије растакање их је стотинама пута надмашило у количини изливене енергије! (Анаксагора је пре два и по хиљадугодишта претпоставио да је Сунце "гвоздена лопта у црвеном усијању, не много већа од Грчке".)

Устоличена је нова "краљица светлости" која је задивљујуће јако и запрепашћујуће дуго сијала.

Ни једно, ни друго није још задовољавајуће растумачено: испрва се поверовало да је скончао "бели патуљак" (звезда која је хелијум претопила у угљеник и смањила се на величину Земље), доцније је превагнуло да се, највероватније, џиновска звезда (и чудовишно тешка и веома велика) у саму себе урушила.

Поуздано се не зна ни колика је била, ни како се распала. У наше свемирско доба оријашке "небеске креснице" веома су ретке, претпоставља се да су одавно згасле сагоревши своје нуклеарно гориво. Чак је освануло објашњење да је, можда, у силовитом дробљењу створено и нешто антиматерије.

Космички времеплов

Испоставља се да смо сведоци збивања уобичајеног у прадавним еонима, у веома раном космосу, као да смо се чудесним времепловом вратили десетак и више милијарди година у прошлост.

Свеједно је огромним пространствима расејала ново семе – тешке хемијске елементе од којих су начињене планете, а сам живот каквог познајемо. (Најпотцењеније научно откриће 20. века јесте да супернове представљају основни извор настанка и обиља тешких елемената у космосу).

На истоветан начин су космос засејале прве, многобројне и крупне звезде, које су се појавиле, отприлике, милијарду година после "Великог праска" (Big Bang) у којем је све што постоји – и простор и време (према Алберту Ајнштајну: простор-време) – зачето и започето.

Израз супернова тридесетих година минулог века сковао је необичан астрофизичар Фриц Цвики – рођен у Бугарској, а одгајан у Швајцарској – који се у другој деценији доселио у САД. Опседнут својим здрављем и стасом, често је усред трпезарије Калифорнијског института за технологију или другом јавном месту изводио склекове на једној руци!

Данас астрономи подучавају да су то звезде у којима је престало стапање лакших хемијских елемената (водоника) у теже (хелијум), што се стручно зове – фузија. У страховитом раздирању за неколико седмица својом светлошћу засене целу галаксију од стотину милијарди звезда. Као незамисливо снажна водонична бомба. Колико су овакви изливи високоенергетских честица опасни?

Страхује се да би сутра или за хиљаду година овако скончала огромна звезда Ета Карине у Млечном путу, удаљена од нас 7.500 светлосних година, а то је у космичким размерама – наше двориште. Толико би засијала да бисте у поноћ под ведрим небом без имало напрезања читали овај напис. А шта ће бити с нама и осталим живим створовима? Препустимо космолозима и астрономима да их боли глава. Ако би се то догодило на удаљености од 500 светлосних година, не би ништа остало!

Сваких двадесет година по једна звезда у Млечном путу разнесе себе у парампарчад, и то се зна на основу учесталог опажања ове појаве у галаксијама сличне величине и облика. У видљивом космосу броји се око хиљаду милијарди "звезданих острва"; ако у сваком, у просеку, на две деценије засветли по једна, у свеколиком сваке секунде засија по – хиљаду! Већина астронома сматра да су се у далекој прошлости чешће распрскавале него данас.

Једне "космичке прскалице" заврше као неутронске звезде, друге се преобрате у – "црне рупе". Прве су чудовишно густе лопте неутрона, као када бисте сву материју Сунца сабили у Монт Еверест (кашичица материје тежила би 90 милијарди килограма!). Друге још нико није ни видео, ни снимио зато што је немогуће, али је извесно да халапљиво прождиру све што им се приближи, а ни светлост није у стању да утекне.

Шекспирова слутња

Скорашња проучавања кинеских и америчких научника, обелодањена пре две и по године, потврдила су противречну теорију према којој је на стварање Сунчевог система утицало распукнуће оближње супернове. Веровало се да се наша звезда, с многочланом планетарном (и сателитском) породицом, уобличила хлађењем узаврелог ковитлаца космичког гаса и прашине. Тумачење које смо, управо, поменули указује да се рађање одиграло у облаку маглине, испуњене големим звездама, које су се распале одашиљући унаоколо огромну енергију и зрачење.

Сарадници Кинеске академије наука и Државног универзитета Аризона закључили су то на основу испитивања састава прадавног метеорита, угљениковог хондрита, из најранијих дана Сунчевог система. У стени–луталици измерен је редак изотоп сумпора (сумпор-36) који је, обично, плод распада хлора-36. А овај други се јавља у експлозији супернове или у облаку маглине, из непосредне близине бомбардованог зрачењем звезде у настајању. Друго порекло сматра се мање вероватним, јер је метеорит морао да се обликује далеко од нашег Сунца.

Претходни докази сведоче да је у раном Сунчевом систему опстојао још један радиоактивни изотоп, гвожђе-60, који је, такође, могао да се испили из истог извора.

Упамтите: да није супернова, највећег разарања и најграндиознијег стварања, ни нас не би било. У свеколиком бескрају нема необузданијег праска, осим "Великог праска". Прослављени нобеловац Ричард Фејнман, како у књизи "Чаробна пећ" наводи астроном Маркус Чон (издавач "Лагуна"), каже: "Најособитије откриће васцеле астрономије јесте да су звезде саздане од исте врсте атома као што су они који чине Земљу".

Научник је то проучавајући спознао, а ненадмашни писац Вилијем Шекспир пре више од четири столећа волшебно наслутио:

"Управо звезде,
Звезде изнад нас свима су нам владари."