Не размишљам на „митингашки” начин

Песникиња Драгана Младеновић представила је недавно у Културном центру „Град” своју нову збирку песама „Магда”, објављену у издању београдске „Фабрике књиге”.

У досадашњем песничком опусу ова млада ауторка има неколико књига: Нема у томе нимало поезије (2003), Распад система (2005), Асоцијални програм (2007), Творница (2006), Омот списа (2008), Родбина (2010), која је објављена и на немачком језику.

Драгана Младеновић је дипломирала српску и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. Новинар је у листу „Панчевац” и уредник књижевног портала „Мале новине”. Представила је своју поезију на сајмовима у Лајпцигу и Бечу.

Јунак ваше последње збирке „Магда” боље сагледава горку стварност око себе у стању коме него што је то чинио на јави. После таквих Пандориних реалија остављате ли му бар наду да треба издржати?

„Магда” je књига поезије која говори о два пола патње. Давид, главни јунак и „песник-приповедач”, најпре је суочен с патњом, условно речено срећнијег дела света; његовој исфрустрираности донекле доприноси чак и то што је неостварени писац, па тек након измештања из реалности, тј. краткотрајног упадања у кому, он како кажете добија ширу слику горке стварности. Кроз стихове о Давиду и другим ликовима отворене су и теме о солидарности, саможивости, писању. „Магда”, рекла бих, поставља питања, али без тенденције да пружи одговоре на њих. Да ли Давидова Пандорина кутија оставља наду у живот, искључиво зависи од читаочеве перцепције.  

У књизи „Асоцијални програм” пишете да је „асоцијала ново осећање себе”. Асоцијала је и својеврсни програм за опстанак у свету у којем живимо?

„Ново осећање себе” као асоцијалног бића сместила сам у град који бубри и пуца од живота и пренасељености. Реч је о парадоксалној ситуацији у којој могућност проналажења сродних душа и одговарајућих садржаја, готово паралише јединку и води је у свесно одустајање од „социјализације”.   

У „Творници”, између осталог, проговарате о деформацијама друштва, угњетавању радника који или гладују или умиру гладујући. Изгледа као да бележите, „преписујете” стварност?

Важно је имати у виду да је „Творница” концептуална књига песама која описује некадашњу Југославију и то поетским интервенцијама на ванлитерарним текстовима насталим у време постојања те земље. „Творница” је уместо на циклусе, подељена на погоне, а сваки од њих говори о једном аспекту живота у СФРЈ. Она се бави језиком и територијом Југославије, затим радничком класом у самоуправном систему, креирањем слободног времена и употребом уређајима карактеристичним за то доба, положајем жена… Ако се занемари моја поетска интервенција, живот је у тој књизи дословно преписан.

У вашој социјално ангажованој поезији, доследно наративној, наићи ћемо на мотиве ратних злочина, транзициони систем, актуелно политичко стање. Оваква поезија могла би да се чита и на митинзима а не само у тишини своје собе?

Чак и када се не бавим поетским ломљењем ванлитерарне грађе, а то сам у књизи „Омот списа” чинила са уставом, законима, старим записима, ратним дневницима итд, пуштам да се стварност слободно уплете међу стихове. Моја поезија је посвећена читаоцима, љубитељима поезије и онима који тек треба да открију каква све интересантна лица она поседује и, ма колико ангажована она била, не желим да о песништву размишљам на „митингашки” начин.

Књиге су вам објављене у Немачкој, где сте и рођени. Колико је песнику потребно да се појави на страном тржишту?

Моје рођење у Немачкој нема никакве везе с преводом „Родбине” на немачки. До тога, као и до превода те збирке на шведски, дошло је крајње спонтано. Прихватила сам савет Дејана Илића, власника издавачке куће „Фабрика књига”, у којој сам објавила четири наслова, да је мој задатак да пишем, а да ће све остало доћи само. Био је у праву.

Поред тога што сте песник и новинар, осећате ли се и као „мали предузетник”, с обзиром на то да сте и оснивач једног интернет-портала?

Оснивачи интернет-портала за културу и књижевност тешко се могу сматрати малим предузетницима (и с наводницима и без њих). Такви подухвати, којих у Србији има много, углавном опстају само захваљујући ентузијазму. Пажња коју су изазвале „Мале новине” изненадила је и мене саму.