Буковаче из пропале кожаре

Ужице – Доскора су зврјале празне и неуређене производне хале пропале фабрике „Кожа“ у ужичком насељу Глуваћи, а сада у њима расту печурке буковаче. Дотучена лошом приватизацијом, кожара наједном постаје место развијеног породичног бизниса. Пример да се без много улагања и ту може обрнути динар.

У овај подухват пре два месеца упустила се овдашња породица Радишић, вредни људи који већ пет година гаје буковаче у златиборском селу Трипкова, одакле су родом. Закупили су дотрајале хале кожаре, преместивши већи део производње на периферију града. Садашњи власник овога што је остало од фабрике коже, ужичка грађевинска фирма „Стабил про“, препознао је добар пословни план и упорност Радишића, повољно им издавши простор и помогла да овде развију посао.

Све у тој породичној фирми воде син и отац, млади Јанко и искусни Блажо Радишић, а у Трипкови им, уз остале, помаже и Блажов отац Миленко. Јанко има 25 година, при крају је студија глуме а бави се и музиком, али увек нађе времена за буковаче.

– Лепо нам иде овај посао с погоном у селу, све што произведемо лако продамо купцима у Ужицу, по четири године непромењеној цени од 250 динара за килограм. Тржиште нам је тражило и више него што смо могли да произведемо, па нам се, зарад проширења, учинио занимљив овај простор кожаре. Власник фирме „Стабил про“ Милан Јевтић, некад мој професор у школи, изашао нам је у сусрет. Закупили смо и преуредили две хале са укупно 500 квадрата, направили четири коморе (још пет правимо) и почели да радимо. Још увек нам је у Трипкови компостара, ту мељемо и кувамо сламу, тамо вреће одлеже прве три недеље, а онда то долази у нови погон. Буковаче беремо 40 дана након засејавања – објашњава будући глумац Јанко, док отац Блажо, запослен у ужичким ватрогасно-спасилачким јединицама, напомиње да су овим пресељењем десет пута повећали производњу: стотинак пакетића дневно имали су повремено, а сада толико сваки дан.

Поред свеже продају и сушену и млевену буковачу које су здраве и тражене на тржишту. Тренутно, окренути су ужичким купцима, размишљају о продаји у Београду, па и о извозу: нудио им је један снабдевач руског тржишта да му испоручују месечно осам шлепера свежих буковача, али они не могу толико да произведу.

Посао с буковачама је, веле наши саговорници, исплатив али веома захтеван. Ради се даноноћно, ваља компост припремати и печурке брати и паковати, потребно је и прилично знања о тој технологији јер свака грешка кошта. Сви у породици Радишић укључени су у посао, а сада размишљају и о ангажовању радника. Повољна околност је да има зараде не само од печурака, већ и од одбачених џакова са сламом које бацају у глистеник калифорнијским глистама – оне га претварају у квалитетно ђубриво, хумус који је такође за продају.

– Људи знају вредност буковача, радо их купују, а у време поста су највише тражене. Ми смо с њима ушли у овај велики простор, али смо задржали кућни начин производње, без икакве хемије, искључиво с кувањем сламе и садњом печурака. Одговарала нам је напуштена фабричка хала, а оваквих је још у овом граду које би могле да се искористе – каже за „Политику“ Блажо Радишић.