Bukovače iz propale kožare

Užice – Doskora su zvrjale prazne i neuređene proizvodne hale propale fabrike „Koža“ u užičkom naselju Gluvaći, a sada u njima rastu pečurke bukovače. Dotučena lošom privatizacijom, kožara najednom postaje mesto razvijenog porodičnog biznisa. Primer da se bez mnogo ulaganja i tu može obrnuti dinar.

U ovaj poduhvat pre dva meseca upustila se ovdašnja porodica Radišić, vredni ljudi koji već pet godina gaje bukovače u zlatiborskom selu Tripkova, odakle su rodom. Zakupili su dotrajale hale kožare, premestivši veći deo proizvodnje na periferiju grada. Sadašnji vlasnik ovoga što je ostalo od fabrike kože, užička građevinska firma „Stabil pro“, prepoznao je dobar poslovni plan i upornost Radišića, povoljno im izdavši prostor i pomogla da ovde razviju posao.

Sve u toj porodičnoj firmi vode sin i otac, mladi Janko i iskusni Blažo Radišić, a u Tripkovi im, uz ostale, pomaže i Blažov otac Milenko. Janko ima 25 godina, pri kraju je studija glume a bavi se i muzikom, ali uvek nađe vremena za bukovače.

– Lepo nam ide ovaj posao s pogonom u selu, sve što proizvedemo lako prodamo kupcima u Užicu, po četiri godine nepromenjenoj ceni od 250 dinara za kilogram. Tržište nam je tražilo i više nego što smo mogli da proizvedemo, pa nam se, zarad proširenja, učinio zanimljiv ovaj prostor kožare. Vlasnik firme „Stabil pro“ Milan Jevtić, nekad moj profesor u školi, izašao nam je u susret. Zakupili smo i preuredili dve hale sa ukupno 500 kvadrata, napravili četiri komore (još pet pravimo) i počeli da radimo. Još uvek nam je u Tripkovi kompostara, tu meljemo i kuvamo slamu, tamo vreće odleže prve tri nedelje, a onda to dolazi u novi pogon. Bukovače beremo 40 dana nakon zasejavanja – objašnjava budući glumac Janko, dok otac Blažo, zaposlen u užičkim vatrogasno-spasilačkim jedinicama, napominje da su ovim preseljenjem deset puta povećali proizvodnju: stotinak paketića dnevno imali su povremeno, a sada toliko svaki dan.

Pored sveže prodaju i sušenu i mlevenu bukovaču koje su zdrave i tražene na tržištu. Trenutno, okrenuti su užičkim kupcima, razmišljaju o prodaji u Beogradu, pa i o izvozu: nudio im je jedan snabdevač ruskog tržišta da mu isporučuju mesečno osam šlepera svežih bukovača, ali oni ne mogu toliko da proizvedu.

Posao s bukovačama je, vele naši sagovornici, isplativ ali veoma zahtevan. Radi se danonoćno, valja kompost pripremati i pečurke brati i pakovati, potrebno je i prilično znanja o toj tehnologiji jer svaka greška košta. Svi u porodici Radišić uključeni su u posao, a sada razmišljaju i o angažovanju radnika. Povoljna okolnost je da ima zarade ne samo od pečuraka, već i od odbačenih džakova sa slamom koje bacaju u glistenik kalifornijskim glistama – one ga pretvaraju u kvalitetno đubrivo, humus koji je takođe za prodaju.

– Ljudi znaju vrednost bukovača, rado ih kupuju, a u vreme posta su najviše tražene. Mi smo s njima ušli u ovaj veliki prostor, ali smo zadržali kućni način proizvodnje, bez ikakve hemije, isključivo s kuvanjem slame i sadnjom pečuraka. Odgovarala nam je napuštena fabrička hala, a ovakvih je još u ovom gradu koje bi mogle da se iskoriste – kaže za „Politiku“ Blažo Radišić.