Медитирањем „уклањао” емоције

Специјално за „Политику”

Осло – Био је то тежак, мучан и непријатан дан за све актере суђења Андерсу Брејвику (33) одговорном за терористичке акције – бомбашки напад на седиште норвешке владе и масовно убиство на острву Утоја, у којима је страдало 77, а рањено више од 200 људи.

Петог дана процеса оптужени је детаљно описивао планирање и извођење масакра на егзотичном острву. За разлику од судских актера процеса као и родбине, пријатеља настрадалих, преживелих са острва Утоја, оптужени је деловао мирно и бранио се сталожено. Седећи у боксу за сведоке, говорио је  без емоција, „техничким језиком”, или, како су га неки медији крстили – деловао је као ледени робот док су многи у сали број 250 плакали.

Описујући злочин на острву, Брејвик је навео да се не сећа баш свих детаља, упамтио је можда свега десетак минута хаоса и драме у кампу младих јер је био у шоку али и у страху да га неко не нападне (према наводима из оптужнице, Брејвик је готово сат и по „ловио” омладинце по острву док нису стигли специјалци из јединице „Делта” и ухапсили га).

Рекао је да је био страшно уплашен, несигуран готово паралисан: „стотину гласова у глави говорило ми је – не чини то, не чини то”. Међутим, осетио је да је дошао тренутак – сад или никад.

Сећа се да је острвом владала паника, одјекивали су крици, врисак, запомагање, тинејџери су бежали на све стране, скакали у воду покушавајући да се спасу. Сећа се да је већину погађао хицима у главу а потом их и „оверавао”. Многи су били паралисани страхом, нису покушавали да беже.

Потпуно сталоженим тоном Брејвик је даље описао да је намеравао да скупи што више људи у једну просторију и потом их запали. Очекивао је да ће сви који су поскакали у воду да се удаве. Када је осетио да је „задатак извршен”, позвао је полицију и тражио да се преда, мада је, како каже, размишљао и о самоубиству. Након два телефонска разговора са полицијом, којој се представио као командант Брејвик из антимарксистичког покрета отпора, стигли су специјалци „Делте” и ухапсили га.

Брејвиков бранилац Вибеке Хајн Бара подсетила је да је за многе у судници веома болно да слушају о егзекуцији на острву, па је упитала оптуженог да ли он то разуме, да ли је свестан тога.

„Апсолутно”, признао је Брејвик, „био је то ужасан и варварски злочин. Међутим, све ово, као и испитивање у полицији, ја не бих издржао да нисам на време почео да радим на психи, мом менталном стању, на време сам се дистанцирао од свега, одрекао се осећања, почео да користим технички – језик без емоција.”

Оптужени је образложио да је иначе по природи био друштвен, пажљив и свима симпатичан, али да је због високих циљева морао да се ментално и психички припреми за „крваве и варварске злочине”.

Брејвик је вежбао годинама како да медитирањем одстрани емоције, јер је знао да ће након напада бити проглашен за монструма. Зато се од 2006. потпуно изоловао, кренуо је да тренира на видео-игрицама, започео свакодневно „медитирање за одстрањивање емоција” а, истовремено, преко интернета је тражио рецепт како да припреми разорне бомбе које је употребио у нападу на зграде администрације.

Да би се спровела једна таква шокантна и варварска акција, објаснио је даље Брејвик, потребне су вишегодишње психичке припреме, то је војна традиција, један ратник, војник мора да делује без осећања. Брејвик је зато годинама медитирао да уклони емоције (такозвана фаза дехуманизације), претворио се у хришћанског ратника из редова „витезова темплара” који не осећа ни трунке сажаљења према жртвама без обзира на то да ли су то деца, тинејџери или одрасли. Медитирањем је успео да у глави створи „осећање” да су сви легитимне мете и да ту нема милости када се човек бори за узвишене циљеве.

„Ја сам обичан војник, пешадинац конзервативне револуције. На то што сам урадио 22. јула ја гледам као на обичан посао. Смисао мог живота је да урадим све да спасем Европу и Норвешку од мултикултурализма”, рекао је он.

На опаску заступника оштећених да су на острву страдала недужна деца, Брејвик је подсетио на његов манифест према коме су људи подељени у „А, Б, Ц и Д категорију издајника”. Он као војник „витезова темплара” има мандат, дужност и задатак по коме се прва и друга категорија издајника ликвидирају директно, док су остали индиректне жртве.

Оптужени је објаснио да је његов првобитни циљ био рушење главне зграде норвешке владе и ликвидирање премијера и свих владиних службеника. Након експлозије бомбе испред премијерове зграде, Брејвик је у аутомобилу преко радија чуо да његова акција није успела, зграда није потпуно срушена, полупани су углавном прозори, а извештавало се о „мањем броју жртава”.

Разочаран, Брејвик се одлучује на нову, спектакуларнију акцију – напад на омладинце на егзотичном острву на коме се кобног 22. јула у поподневним сатима затекло 564 активиста и симпатизера младог тима Радничке партије.

„Покољ на острву дошао је само као колатерална штета. Да је висока зграда норвешке владе срушена Утоја не би била дирнута”, појаснио је Брејвик.

На питање, шта си желео да постигнеш нападом на камп подмлатка Радничке партије, рекао је: „Тамо су били сви омладински лидери. Циљ је био убити све. Тог дана на острву су боравили и министар спољних послова Јонас Гар Стере, лидер омладинског покрета Радничке партије Ескил Педерсен и Гро Харлем Брундтланд, бивша премијерка која је била најатрактивнији циљ на Утоји”.

Брејвиков план био је да се, уколико преживи напад на владин кварт, пребаци на Утоју, ухвати бившу премијерку Гру Харлем, одруби јој главу и све то забележи ајфон камером и потом публикује на интернету.

За бомбашке нападе Брејвик се припремао најпре месецима трагајући по интернету како се у кућној радиности могу израдити разорне бомбе. Направио је праву лабораторију на свом имању где је експериментисао са експлозивом и другим приручним хемикалијама. Истовремено, узор му постају и терористи Ал Каиде. Брејвик је годинама студирао њихове акције и методе деловања, анализирао њихове успехе и грешке, гледао ратне филмове из Авганистана и Ирака. „Схватио сам да морам да изведем крвав напад како бих изазвао шок ефекат у јавности”.

Радован Павловић