Однос до грешке

Колико ће неки појединац, група или народ бити успешни, у великој мери зависи од тога какав однос имају према грешкама. Лао Це је рекао: „Велики човек увиђа своје грешке, када увиди – признаје, када призна – поправља, а оне који му укажу на грешку сматра својим добронамерним учитељима.” Нажалост, мало је људи који живе у складу са овом мудром мисли.

Није лако дефинисати грешку. У школи учимо да је грешка начин поступања који је супротан правилима. Та дефиниција важи у затвореним системима какви су математика и логика. Иако у животу постоје корисна правила, он ипак није уређен правилима. Због тога је тешко дефинисати шта је грешка у свакодневном животу. Грешку можемо одредити као поступак који је узроковао неку штету. Међутим, оно што је краткорочно проузрочило неку штету, може покренути такав ланац догађаја који дугорочно доводи до неке велике користи.

Без обзира за коју дефиницију грешке се определимо, грешка је увек погрешан поступак. Не можемо да разумемо грешку ако не разликујемо погрешан поступак од особе која је тако поступила. Разликовање нам омогућује да можемо да мислимо да је неко добар, а да је његов поступак лош. Једино у том случају можемо да учимо на својим грешкама: добра особа одбацује лоше поступање. Исто као кад од вољеног детета захтевамо да промени неко лоше понашање.

Важно је увидети који је део поступања био погрешан, како то не бисмопоновили у будућности. Преузимање одговорности за погрешно поступање значи да треба поправити или надокнадити штету коју је оно узроковало. Најважније је извинити се онима који су тим поступком оштећени. Тим чином особа им показује да су важни, да не жели да трпе, да није намерно проузроковала њихову патњу. Поготово онда када је грешка таква да поправка штете није могућа.

Истраживања показују да успешни људи када погреше увек себе питају: а како да поступим следећи пут у сличној ситуацији? Одговарајући на ово питање уче на сопственим грешкама. Како је живот веома дуг, они из сваке ситуације у којој су погрешили излазе са новим, бољим знањем.

Нажалост, код нас је многооних који себе изједначавају са својим поступком. Зато погрешно мисле да свако ко напада њихов поступак напада њих као особу. Резултат је да своје грешке не увиђају, да их не признају, да не прихватају одговорност за њих. Увек је крив неко други или нешто друго, увек постоји – „Да, али…”, или је други још кривљи. Погубно је да деци потврђујемо да их безусловно волимо тако што прихватамо баш свако њихово понашање. Када променимо став према грешкама – како бисмо могли да их увидимо, признамо и исправимо –биће нам боље.