Повратак левице – левици

Ако је 2011. била европска година фрустрација, падова и неуспеха, а јесте, онда је несумњиво била annus horribilis европске левице.

Да ли је опадајући утицај Европе на глобалном нивоу истовремено и сигнал престанка идеолошког утицаја континента на којем су рођени синдикати, социјализам и комунизам?

Да ли европска левица, која је од 19. века имала утицај на прогресивну политичку мисао широм света, плаћа цену што није у стању да нађе одговарајући одговор на економску и финансијску кризу, што се чини да капитулира пред силама неолиберализма?

Док је континент суочен са најтежом економском кризом од тридесетих година прошлог века, странке левице ћуте. Реторички обећавају да ће систем вратити у лежиште, а у пракси подржавају бруталне мере штедње – како би показале своју озбиљност.

Левица мање-више немо посматра како десничарски политичари, који управљају већином европских влада, спектакуларно баратају дужничком кризом зоне евра и инсистирају на програмима штедње који су многе земље вратили у рецесију, незапосленост подигли на застрашујуће нивое и осиромашили милионе људи.

Како бирачи левице да се надају супротстављању десници када су се странке за које гласају приближиле неолиберализму? Када се разлика између реформаторске левице и конзервативаца током изборних кампања своди на оптичку илузију?

Од краја деведесетих, када су тон европској политици давали Тони Блер, Герхард Шредер, Романо Проди и Лионел Жоспен, центар левица сведен је махом на безубу опозицију.

Понашање шпанске, португалске, грчке и словеначке владе до пре годину дана наговештавало је да појам „левица” престаје да асоцира на неки прецизно дефинисан политички садржај. Део европске левице више не пориче да је неопходно жртвовати државу благостања – што тражи и десница.

Левица као да не жели, или је неспособна, да удари на стубове неолибералног поретка. Уместо тога, озбиљну кризу капитализма своде на лоше планирање или управљање политичких ривала.

Док кривицу персонализују у Николи Саркозију, Силвију Берлусконију или Ангели Меркел, лидери левице пропуштају да схвате да народ и због њих излази на улице.

У Грчкој је Јоргос Папандреу, председник Социјалистичке интернационале, положајем премијера платио сагласност са екстремним мерама штедње, укидањем радних места, свега што је захтевала ултралиберална тројка међународних кредитора.

Левица је саму себе дискредитовала. Потом су социјалистичке владе скинуте са власти – колатерална штета дужничке кризе.

Неки тврде да је пад неповратан јер су европски социјалисти потпуно изгубили контакт са светом рада. Није необично да бразилска Радничка партија сматра да левица Латинске Америке треба да преузме штафету од левице Старог света јер је ова последња „сувише капиталистичка, сувише атлантистичка, неубедљива у тврђењу да штити интересе народа”.

Тако је време економске кризе социјалдемократама и социјалистима донело кризу идентитета. Пошто су у последње две деценије 20. века оберучке прихватили тржишну економију, слабашну регулацију и менаџерски стил политике, странке центра и левице наједном су се нашле на ничијој земљи: у економској политици су копија либерала и конзервативаца, у социјалној политици надјачава их тврђа левица.

Иако су социјалдемократе узеле власт у Данској и Словачкој, пет највећих држава ЕУ воде конзервативци: Британију, Италију, Немачку, Француску и Шпанију.

Да ли би ова политичка тенденција могла да се промени у Француској?

Према последњим испитивањима јавног мњења, Франсоа Оланд има реалне шансе да добије кључеве Јелисејске палате као тек други социјалиста у више од пола века. Избори су од великог значаја и за Европу, где је хегемонија „Меркози” одредила начин управљања дужничком кризом.

Да ли се ривалска антанта ствара и на европској левици?

Током посете Лондону, Оланд се консултовао са лабуристом Едијем Милибандом, иако баш немају превише тога заједничког. Највећа подршка стигла му је од Зигмара Габријела, лидера немачких социјалдемократа, који је после пораза на изборима 2009, када је СДП освојио најмање гласова у сто година, схватио да је неопходна промена правца.

Обојици је јасно да су њихове перспективе слабашне уколико француска левица не буде у стању да победи веома непопуларног председника који је земљу водио током пет година економског пада.

И Оланд и Габријел критикују споразум о фискалној дисциплини. Оланд обећава да ће га преиспитати уколико победи, Габријел прети да ће се супротстављати у Бундестагу. Обојици смета недостатак мера које би подстицале раст и омогућавале отварање нових радних места.

Прошлог лета, током преговора о оквирима економског управљања ЕУ, они су приступили паневропској кампањи „Променимо Европу” која, између осталог, позива на ембрионску заједничку фискалну политику и критикује „слепу политику штедње”. Далеко је то од манифеста, али могао би да буде старт обнове европске левице.

Иронија постдужничке кризе Европе је да су – док се дебата о начинима спасавања природно окретала левици – центар десница били ти који су успоставили доминантну мантру која управља економским политикама на националном и ЕУ нивоу.

Од Берлина и Париза, до Лондона, Рима и Мадрида, понавља се да је дужничка криза искључиви резултат претеране владине потрошње, а да су кресања буџетских издвајања и повећања пореза једини пут ка опоравку.

Последње две године конзервативци и либерали су широм Европе кренули у опасан економски експеримент, али то им је допуштено јер је левица збуњена и у повлачењу. Но, демонстрације од Париза и Атине до Мадрида могле би да их охрабре.

Француски избори пружају прилику за узвратни ударац. Ако победи, Оланд ће се суочити са дилемом коју је Жоспен дефинисао још 1992: „Нашим јавним животом влада необична дихотомија.

С једне стране, влада (социјалистичка) се оптужује због незапослености, невоља по предграђима, социјалних немира, екстремизма на десници, разочарања на левици. С друге стране, притискају је да не одустане од финансијске и економске политике због које је веома тешко суочавати се са тим проблемима”.

Оланд би добио шансу да исправи грешку многих својих европских претходника са левице: да не управља онако како би и њихови ривали, да не страхује што ће пореметити владајући економски поредак. Да делује, уместо да се повуче. Да осваја, уместо да се повлачи. Да мења, уместо да се плаши.

Пораз би значио да је левица тешко оболела и да ће лечење дуго трајати. Уколико Оланд и Parti Socialiste не могу да тријумфују када су многе околности на њиховој страни, онда је перспектива њихових политичких рођака широм Европе заиста тмурна.

Но, сасвим је могуће да је игра изгубљена и пре него што је почела. Зашто би веровали да ће Оланд, Габријел и Милибанд успети тамо где су Сапатеро и Папандреу доживели пораз. Можда је само пусти сан када италијански левичар Масимо д’Алема каже да се нада да ће „савез који политичку унију Европе поставља у срце своје политике оживети прогресивни покрет”.

У садашњој политичкој и социјалној ситуацији, федерална Европа ће јачати већ постојеће неолибералне механизме смањујући суверену власт људи и прослеђујући је техонкратама у сенци.