Србија разговара: лекарске грешке

Трагична смрт труднице Наталије Арсић (23) из Рибара код Јагодине, која је недавно преминула у крагујевачком КБЦ-у, а чија породица за фаталан исход криви лекаре, подсетила је на бројне нерешене спорове које родбина преминулих пацијената води пред судовима због сумњи у несавесно лечење. О томе да ли у Србији може да се утврди лекарска грешка за „Политику” говоре Дијана Радовић, члан групе грађана коју чине породице преминулих пацијената, чија је ћерка Јелица пре шест година умрла после операције чукљева на клиници „Децедра”, и примаријус др Зоран Панајотовић, начелник Републичке здравствене инспекције Министарства здравља.

Политика: Да ли је Министарство здравља послало инспекцију да испита случај Наталије Арсић?

Зоран Панајотовић: Да, и чекамо закључак инспекције. Чим се сазна за догађај, инспектор одмах иде у контролу, па је тако и у овом случају.

Политика: Како Министарство здравља сазнаје о лекарским грешкама?

Панајотовић: На разне начине. Некада прву вест сазнајемо од новинара, а често и од родбине и полиције. Да сам ја директор болнице, због угледа своје куће и професије, одмах бих обавестио свог оснивача.

Политика: Да ли је област лекарских грешака у Србији уређена на добар начин?

Панајотовић: Законски је доста добро уређена, даје елементе за утврђивање да ли је било пропуста у лечењу или не. Питање је да ли су ти пропусти у лечењу приликом медицинске процедуре узрок нежељеног исхода, и то питање захтева не само вештачење, већ и прецизност струке.

Дијана Радовић: Мислим да ова област није добро уређена, а то говорим на основу личног, трагичног лошег искуства, јер сам прошла кроз процес доказивања лекарске грешке. Морала сам да уложим ванредне напоре да бих покушала да докажем шта се десило у болници где је моје дете оперисано. Била сам уз ћерку све време и пред тужиоцем сам давала изјаву. Било ми је невероватно да надлежни не питају чланове породице о току догађаја у болницама, приликом фаталних исхода када постоја сумња у несавесно лечење.

Политика: Зашто инспекција не узима изјаве од чланова породица?

Панајотовић: Тако је било раније, сада узимамо изјаве од родитеља и чланова породица преминулих, али и 99 одсто њих се само обрати Министарству здравља и даје прецизне информације о томе шта се дешавало. Ови подаци су драгоцени да се направи прво мишљење инспектора. На терену он узима изјаве од оних који су присуствовали догађају, а онда контролише документацију.

Политика: Да ли сте имали случајеве прикривања доказа?

Панајотовић: Нисам упознат са прикривањем доказа, дешава се да недостају нека документа која се на наш захтев накнадно достављају.

Радовић: Сви ми окупљени у групи грађана имали смо јако лоша искуства, посебно са прикривањем доказа. Тешкоће да се дође до докумената су огромне, а ја бих лично ко зна када добила папир о ванредном надзору да нисам била изузетно упорна и да нисам јавно прозвала претходног министра здравља.

Политика: Јесте ли се ви, после Јеличине смрти, обратили здравственој инспекцији?

Радовић: Не, то је ишло по службеној дужности. Ми смо прво били у шоку, онда смо чули да тужилац треба да покрене поступак, ишли смо на разговор у полицију, а тек онда је покренут ванредни стручни надзор. Више од три и по месеца чекали смо на закључак инспекције и, уз велике напоре, на крају смо га добили.

Политика: Да ли постоји рок за доношење налаза здравствене инспекције?

Панајотовић: Раније није постојао, али сада смо се са министром здравља договорили да, од дана када добију налог, надзорници имају 30 дана да сагледају догађај, а затим још 15 дана да донесу закључак. Тим стручњака треба да донесе јасан закључак.

Политика: Да ли у закључку мора прецизно да стоји да је било, или није било пропуста у лечењу?

Панајотовић: Отприлике тако, њихов је задатак да утврде да ли је било пропуста у лечењу који може да се окарактерише као лекарска грешка.

Политика: Да ли Министарство здравља предаје извештај по службеној дужности, уколико је уочено да је било пропуста у раду?

Панајотовић: Чим добијемо налаз надзорника прослеђујемо га прво породици, али и тужилаштву. Оно обично тражи додатну документацију, коју ми накнадно шаљемо.

Политика: Ко су надзорници и како изаберете комисију да би се избегла солидарност лекара?

Панајотовић: Комисију образују Министарство здравља, које даје налог шта треба да се ради, Институт за јавно здравље „Батут”, који уручује решење надзорницима и Лекарска комора Србије, која са листе надзорника, коју она прави, бира стручњаке.

Радовић: Све то што причате уведено је недавно, на нашу иницијативу – да се одреди временски период за доношење закључка комисије, да се прво обавести породица, али није уведено право жалбе на извештај. Стравично је да ви, уз трагедију коју сте доживели, морате још да доказујете и смрт свог детета, брата, супруга...

Политика: Да ли је лекарска грешка добро дефинисана?

Панајотовић: Правно гледајући, добро је дефинисана. Доказује је група стручњака из одређене области, која није из истог града у којем је дошло до смртног случаја, тако је дефинисано код нас, али и у свету. У Министарству здравља нема више табу тема, али је проблем што све то траје јако дуго.

Политика: Има ли Србија евиденцију о лекарским грешкама?

Панајотовић: Нема.

Радовић: Ми имамо, као група грађана, и по нашој евиденцији у Србији 32 породице воде спор због несавесног лечења. Тражили смо да Министарство здравља постави евиденцију на сајт, али то није урађено. Сада јесте другачија ситуација, лакше се добија документација преко Министарства здравља, али када треба доказати лекарску грешку на суду суочавате се са следећом ситуацијом: њу доказују опет лекари, који се лажно солидаришу са колегама и углавном у тим извештајима стоји да није било пропуста. А то је саучесништво у убиству. Дефиниција лекарске грешке постоји, али тешко је доказати. Мени су, када сам почела да доказујем лекарску грешку, рекли да се борим са ветрењачама.

Политика: Да ли је доказивање лекарске грешке борба са ветрењачама?

Панајотовић: Није, када је реч о процедури коју спроводи Министарство здравља. Скратили смо процедуру на најмању могућу меру, али постоје ситуације на које не можемо да утичемо. Дешава се често да надзорник месец дана после доношења решења о надзору обавести надлежне да због лошег здравља не може да учествује у комисији. Онда се поступак враћа на почетак и све то траје месецима.

Политика: Зар се то не може законом регулисати?

Панајотовић: Постоји законска одредба да надзорник који одбије надзор буде кажњен, али не можете доказати да он неће, јер има приложено лекарско образложење о нарушеном здрављу.

Радовић: Зар не постоји начин да се то превазиђе, јер не може надзорник после месец или два да каже да је болестан?

Панајотовић: Може да се скрати то време, али прво мора да се пречисти листа надзорника, коју чини 400 стручњака за различите области, јер се дешава да неко оде у пензију, да је болестан... Тражићу да „Батут”, чим им се уручи решење о надзору, одмах реагује како бисмо убрзали цео поступак.

Радовић: Постоје механизми, али мора да постоји и добра воља и спремност да се решавају ови проблеми. Не би требало генерализовати проблем и рећи да су сви лекари лоши. Струка треба да дигне глас и да такве искључи из својих редова.

Политика: Како лекарима није непријатно да, због неколико појединаца, сумња да лоше раде пада на све лекаре?

Панајотовић: То је огроман терет за професију. Тврдим да 99 одсто лекара и сестара, без обзира на услове у којима раде и плате, ради пожртвовано и савесно. Интерес целе струке јесте да се издвоји неколико процената оних који каљају углед.

Политика: Породицама, које лекаре сумњиче да су починили лекарску грешку, смета што лекари несметано настављају да раде, оперишу.

Панајотовић: Сумња не значи ништа. Док се не докаже да је неко стварно крив не можете му ништа. Ако постоји јака сумња, директори здравствених установа могу таквог лекара суспендовати.

Радовић: Кад се једном подигне оптужница, одмакли смо се од сумње, а чак ни тада лекар се не суспендује. Не може он тада оперисати као да се ништа није десило.

Панајотовић: Ингеренције инспекције су некада велике, а некада мале. Људи сматрају да је инспекција свемоћна, али није. Наша улога је да прво обавимо надзор о томе шта се десило, да узмемо и чувамо медицинску документацију, да она не нестане и да обавестимо тужилаштва, односно полицију, мада они знају све и пре нас.

Политика: Да ли сте за осам месеци, колико сте на челу инспекције Министарства здравља, имали извештај унутрашњег надзора у којем су утврђени пропусти у лечењу?

Панајотовић: Има случајева, али су малобројни. Ми зато одмах тражимо спољне надзорнике, који би требало да буду независни.

Политика: Да ли је у случају смрти Ваше ћерке инспекција утврдила да је било пропуста у лечењу?

Радовић: Јесте. Навели су одређене пропусте, на пример у вођењу документације.

Политика: Шта се у овим извештајима наводи као најчешћи пропусти?

Панајотовић: Прво имамо пропусте у вођењу документације. То, истина, не може никога убити, али може касније онемогућити утврђивање истине. То је законодавац предвидео како би остао писани траг да је неко негде погрешио.

Политика: Да ли иза лекарских грешака стоји незнање, немаран однос, лоша организација или лоша опрема?

Панајотовић: Моје је мишљење да су у бројним случајевима узроци немар и брзина.

Радовић: Мислим да је реч о немару и бахатости, чак и када је реч о „звучним” именима у медицини, па се, можда зато што мисле да су достигли неки ниво, опусте и направе грешку. Мом детету су говорили: „Хајде, ти си млада, здрава, јака, можеш да станеш на ноге”, а она умире. То је био коментар лекара њеног последњег дана живота. Моја ћерка је ушла у болницу због естетске операције са 19 година – здрава и јака, никада ништа осим прехладе није имала.

Панајотовић: Школовање за лекара је дуго и напорно и не можете рећи да немају знања.

Радовић: Али, чује се да се испити на медицинском факултету полажу преко везе, да се оцене деле… Ако сам ја указивала на симптоме сепсе, а лекар није реаговао, шта да мислим?

Политика: Шта се може учинити да се лекарске грешке брже и лакше утврђују?

Панајотовић: Увели смо интерну обавезу да нам директори здравствених установа сваког месеца достављају извештаје. Постоји и књига инцидентних ситуација и то не сме да остане скривено.

Радовић: Рочишта би требало заказивати сваког месеца, а не на шест месеци. Када не долази адвокат или оптужени, морају се примењивати законом предвиђене санкције.