Робија са пуно лепих успомена

Чачак – У решењу којим је Стојадин Ниџовић из Чачка осуђен на два дана затвора, судија за прекршаје написала је како се нада да ће таква "казна постићи сврху, а окривљени убудуће клонити вршења оваквих и сличних прекршаја". Може бити јер је осуђеник први пут допао робије, а управо навршава 81. годину.
Његов грех сабран је у чињеници да није очистио забран од губара, и могао је да прође са глобом. Због чега се одлучио да оде у затвор?
– У инат – каже старац, затим објаснивши овај чисто српски разлог.
Куне се да није добио позив шумара да чисти забран, нити је знао за то, ни гледао телевизију на којој је то обавештење објављено. Друга тачка: неки људи из села пријављени су судији за прекршаје али неки нису, што значи да нема правде. Трећа: у новинама пише да је држава платила авионе да запрашују шуме против губара у источној Србији док на другим местима, у његовим родним Милићевцима рецимо, људи морају да се муче сами.

То нису биле чињенице које би умилостивиле делиоца правде. Није помогло ни то што је убеђивао судијиницу да није преварант, не важи што је 106 пута добровољно дао крв, није од значаја ни податак да је дуже од деценије поротник Окружног суда у Чачку, седећи у већу које је одмеравало робију најтежим криминалцима.

Осуђен је на 800 динара, или два дана затвора, због тога што није скидао јајна легла губара на своја 53 ара церове шуме и обавезан да плати још 400 динара за трошкове поступка. Стојадин, затим, ситну књигу пише Већу за прекршаје у Краљеву, понављајући све што му иде у прилог. Додао је да му је пензија мала (12.500) а здравље попушта, па ни да је знао за обавезу не би могао, као срчани болесник, 15. децембра 2004. године да чисти луг.

Предложио је, на крају жалбе: "Уколико другостепени орган нађе да су наводи моје жалбе довољни, предлажем да решење буде преиначено и ја ослобођен одговорности. У крајњем случају, дозвољавам да ми буде изречен укор што не гледам телевизију и не сазнајем моје обавезе". Залуд.

– Они мене крк, осамсто динара. Отишао сам у пошту, поштено уплатио 400 динара за трошкове, и одмах се пријавио у затвор да лежим за оних осамсто.

Недавно је одужио дуг држави нашавши се, први пут у веку, с друге стране браве. Одлежао је два дана и две ноћи на економији Окружног затвора у Кулиновачком пољу и изашао пун лепих успомена.

– Морам да наместим свој кревет и, ујутро и увече, изађем на линију равнања, али нисам давао стражу. То је све. Чувари су ми рекли: "Ти, деда, само буди ту негде". Парно грејање, чаршави, храна к’о бог. Клали су тих дана, било је и чварака".

Шума у Милићевцима, 15 километара удаљеним од града, јесте очевина најстаријег чачанског затвореника, који са четвртом супругом ("С првом сам се развео, две су умрле") живи у чачанској Улици Чедомира Васовића. Као младић (новембра 1944) мобилисан је у Седму бригаду 23. српске дивизија, с којом је прешао од Чачка до Словеније.

– После рата био сам три године у КНОЈ-у, затим радио у милицији, у Београду. То сам самовољно напустио, вратио се у Чачак и запослио у предузећу "Боба Милетић". Пензионисан сам пре двадесет година, као пословођа транспортних радника у ЦЕР-у. До овога, никад нисам био у затвору и само сам једном легитимисан. Кад сам ишао у Грчку на море, цариници су тражили пасош – каже затвореник дебитант, у својим раним деведесетим.