Robija sa puno lepih uspomena

Čačak – U rešenju kojim je Stojadin Nidžović iz Čačka osuđen na dva dana zatvora, sudija za prekršaje napisala je kako se nada da će takva "kazna postići svrhu, a okrivljeni ubuduće kloniti vršenja ovakvih i sličnih prekršaja". Može biti jer je osuđenik prvi put dopao robije, a upravo navršava 81. godinu.
Njegov greh sabran je u činjenici da nije očistio zabran od gubara, i mogao je da prođe sa globom. Zbog čega se odlučio da ode u zatvor?
– U inat – kaže starac, zatim objasnivši ovaj čisto srpski razlog.
Kune se da nije dobio poziv šumara da čisti zabran, niti je znao za to, ni gledao televiziju na kojoj je to obaveštenje objavljeno. Druga tačka: neki ljudi iz sela prijavljeni su sudiji za prekršaje ali neki nisu, što znači da nema pravde. Treća: u novinama piše da je država platila avione da zaprašuju šume protiv gubara u istočnoj Srbiji dok na drugim mestima, u njegovim rodnim Milićevcima recimo, ljudi moraju da se muče sami.

To nisu bile činjenice koje bi umilostivile delioca pravde. Nije pomoglo ni to što je ubeđivao sudijinicu da nije prevarant, ne važi što je 106 puta dobrovoljno dao krv, nije od značaja ni podatak da je duže od decenije porotnik Okružnog suda u Čačku, sedeći u veću koje je odmeravalo robiju najtežim kriminalcima.

Osuđen je na 800 dinara, ili dva dana zatvora, zbog toga što nije skidao jajna legla gubara na svoja 53 ara cerove šume i obavezan da plati još 400 dinara za troškove postupka. Stojadin, zatim, sitnu knjigu piše Veću za prekršaje u Kraljevu, ponavljajući sve što mu ide u prilog. Dodao je da mu je penzija mala (12.500) a zdravlje popušta, pa ni da je znao za obavezu ne bi mogao, kao srčani bolesnik, 15. decembra 2004. godine da čisti lug.

Predložio je, na kraju žalbe: "Ukoliko drugostepeni organ nađe da su navodi moje žalbe dovoljni, predlažem da rešenje bude preinačeno i ja oslobođen odgovornosti. U krajnjem slučaju, dozvoljavam da mi bude izrečen ukor što ne gledam televiziju i ne saznajem moje obaveze". Zalud.

– Oni mene krk, osamsto dinara. Otišao sam u poštu, pošteno uplatio 400 dinara za troškove, i odmah se prijavio u zatvor da ležim za onih osamsto.

Nedavno je odužio dug državi našavši se, prvi put u veku, s druge strane brave. Odležao je dva dana i dve noći na ekonomiji Okružnog zatvora u Kulinovačkom polju i izašao pun lepih uspomena.

– Moram da namestim svoj krevet i, ujutro i uveče, izađem na liniju ravnanja, ali nisam davao stražu. To je sve. Čuvari su mi rekli: "Ti, deda, samo budi tu negde". Parno grejanje, čaršavi, hrana k’o bog. Klali su tih dana, bilo je i čvaraka".

Šuma u Milićevcima, 15 kilometara udaljenim od grada, jeste očevina najstarijeg čačanskog zatvorenika, koji sa četvrtom suprugom ("S prvom sam se razveo, dve su umrle") živi u čačanskoj Ulici Čedomira Vasovića. Kao mladić (novembra 1944) mobilisan je u Sedmu brigadu 23. srpske divizija, s kojom je prešao od Čačka do Slovenije.

– Posle rata bio sam tri godine u KNOJ-u, zatim radio u miliciji, u Beogradu. To sam samovoljno napustio, vratio se u Čačak i zaposlio u preduzeću "Boba Miletić". Penzionisan sam pre dvadeset godina, kao poslovođa transportnih radnika u CER-u. Do ovoga, nikad nisam bio u zatvoru i samo sam jednom legitimisan. Kad sam išao u Grčku na more, carinici su tražili pasoš – kaže zatvorenik debitant, u svojim ranim devedesetim.