Васкрс новог града

Од када је Мирјана Митровић, почетком осамдесетих, дошла у главни град на студије књижевности живи у Новом Београду. Њен најновији роман "Емилија Лета" сврстан је међу пет најбољих романа објављених прошле године и нашао се у најужем избору за доделу овогодишње Нинове награде.
Списатељски таленат ауторка је потврдила овом узбудљивом и романсираном причом, док је своје познанике и околину, одувек, чак и онда када то није било тако модерно и прихватљиво, остављала помало затечене и шокиране пред констатацијом да обожава насеље на левој обали Саве.

Књижевница и новинарка каже да је Нови Београд није разочарао. Уствари схватила је да је крај кога су многи некритично, а поједини и злурадо оцењивали као највећу спаваоницу на Балкану уствари леп и да је, чак, превазишао њена очекивања.

Рибља кост

Данас нема ни помена о његовој статичности, тромости, поспаности. Огроман изазов за  урбанисте, исплатива рачуница за инвеститоре, он изгледа као Пепељуга која је коначно успела да пронађе своју изгубљену ципелу. Прерастао у симбол моћи и крупног капитала,  успео је да очува и своју равнотежу. За књижевницу је од значаја чињеница то што му је увек била и остала верна. За Улицу Јурија Гагарина не би могла рећи да је најлепша, али је сврстава у раван најтајанственијих улица.

– У највећем делу Европе, то је и једна од најдужих слепих улица. Почиње од моста на Газели, пролази поред "бувље пијаце", а са друге стране је некадашње велико бродоградилиште у Европи и топлана. У једном делу, изнад те улице је надвожњак са пругом. Сада је ту и фабрика компјутера. Њена симболика је и у томе што је то улица у којој живи највећи број људи у граду. Широка, са шест трака и трамвајима, она, заиста, делује импозантно. Велико, моћно. Са једанаестог спрата мог солитера види се и оно што се, обично не види, а то је да је та улица закривљена и прати линију Саве. Она иде кроз блокове и долази до насеља "Др Иван Рибар". А иза тога се настављају сремске равнице. И када се продужи даље том путањом улази се у њиве, врбаке. Има орлова и соколова. Има и комараца. Сва вишезначност те улице мени је допадљива. Она је на неки начин и тајанствена. Као сфинга. Људи који не познају тај део града лако могу да имају проблем да пронађу оне које траже. Јер, Јурија Гагарина изгледа као рибља кост. Она је и као делта, излази на оближње улице – Омладинских бригада, Нехруову и Гандијеву. Ипак, Јурија Гагарина је централни кичмени ланац. Истовремено, то је и улица која се најбрже, најинтензивније мења. Велико градилиште, где непрестано раде дизалице, бушилице. Допада ми се и због тога што се тако зове. Што носи име човека који је први полетео у космос. Са једанаестог спрата гледам у звезде и ближа сам им. Оног момента када је Јуриј Гагарин осмотрио Земљу из свемирског брода, догодиле су се битне промене у читавом свету. Наравно, могу се на рачун овог кварта чути и другачији приговори. Доводи се у везу и са малолетничким криминалом, хапшењима. Има свега типичног за гетоизована предграђа. Има и предрасуда како се људи у високим, многољудним зградама међусобно не друже. То није потпуна истина, јер ми смо можда и ближи једни другима. Величине тих зграда су непријатне и могу да плаше оне људе који на њих нису навикли. Али, не и децу из блокова која су одрастала у Новом Београду. Та деца се не осећају малим, ништавним у односу на те велике зграде. Није их појео сиви бетон. Пронашла су свој израз и осећају се својим и посебним, ништа мање него она у центру града, што значи да је Нови Београд постао место са душом, идентитетом. Добри дух све је присутнији, сели се у Нови Београд. Питање је да ли се то некоме свиђа или не –  веома темељно запажа Мирјана Митровић.

Бунт и слобода

У њеним размишљањима преовлађује став да се са Београда и Београђана полако скида скрама, први слој депресије. Између главног града и његовог грађанског духа опет се полако успоставља знак једнакости.

– Оно што је ново долази у Нови Београд, али залажем се и за очување старог језгра града. Простор на потесу од ЈДП-а  до Славије би, рецимо, требало да добије нову физиономију. Али, волела бих да стари Београђани не буду ускогруди, када је реч о градњи. Боље је да се институције преселе у овај део, где има простора, него да проблематична архитектонска решења руинирају вредности центра града – сматра наша саговорница. Народно позориште она означава као најзначајнију супстанцу српске културе. А, Нови Београд, ипак, види као град са осигураном будућношћу.

– Неко време и он је стајао по страни. Остављен, заборављен, напуштен. Драго ми је што је успео да устане и што ми је дао за право што сам га све ове године толико волела. Мислим да ће у наредним деценијама попунити празнине које сада постоје између изграђених делова. Уверена сам да ће Нови Београд све више добијати на целовитости и својој компактности. Признаћете, то је сасвим довољно – да изгледа као да је неко просуо конфете по оној новобеоградској равници – пореди Мирјана Митровић.