Vaskrs novog grada

Od kada je Mirjana Mitrović, početkom osamdesetih, došla u glavni grad na studije književnosti živi u Novom Beogradu. Njen najnoviji roman "Emilija Leta" svrstan je među pet najboljih romana objavljenih prošle godine i našao se u najužem izboru za dodelu ovogodišnje Ninove nagrade.
Spisateljski talenat autorka je potvrdila ovom uzbudljivom i romansiranom pričom, dok je svoje poznanike i okolinu, oduvek, čak i onda kada to nije bilo tako moderno i prihvatljivo, ostavljala pomalo zatečene i šokirane pred konstatacijom da obožava naselje na levoj obali Save.

Književnica i novinarka kaže da je Novi Beograd nije razočarao. Ustvari shvatila je da je kraj koga su mnogi nekritično, a pojedini i zlurado ocenjivali kao najveću spavaonicu na Balkanu ustvari lep i da je, čak, prevazišao njena očekivanja.

Riblja kost

Danas nema ni pomena o njegovoj statičnosti, tromosti, pospanosti. Ogroman izazov za  urbaniste, isplativa računica za investitore, on izgleda kao Pepeljuga koja je konačno uspela da pronađe svoju izgubljenu cipelu. Prerastao u simbol moći i krupnog kapitala,  uspeo je da očuva i svoju ravnotežu. Za književnicu je od značaja činjenica to što mu je uvek bila i ostala verna. Za Ulicu Jurija Gagarina ne bi mogla reći da je najlepša, ali je svrstava u ravan najtajanstvenijih ulica.

– U najvećem delu Evrope, to je i jedna od najdužih slepih ulica. Počinje od mosta na Gazeli, prolazi pored "buvlje pijace", a sa druge strane je nekadašnje veliko brodogradilište u Evropi i toplana. U jednom delu, iznad te ulice je nadvožnjak sa prugom. Sada je tu i fabrika kompjutera. Njena simbolika je i u tome što je to ulica u kojoj živi najveći broj ljudi u gradu. Široka, sa šest traka i tramvajima, ona, zaista, deluje impozantno. Veliko, moćno. Sa jedanaestog sprata mog solitera vidi se i ono što se, obično ne vidi, a to je da je ta ulica zakrivljena i prati liniju Save. Ona ide kroz blokove i dolazi do naselja "Dr Ivan Ribar". A iza toga se nastavljaju sremske ravnice. I kada se produži dalje tom putanjom ulazi se u njive, vrbake. Ima orlova i sokolova. Ima i komaraca. Sva višeznačnost te ulice meni je dopadljiva. Ona je na neki način i tajanstvena. Kao sfinga. Ljudi koji ne poznaju taj deo grada lako mogu da imaju problem da pronađu one koje traže. Jer, Jurija Gagarina izgleda kao riblja kost. Ona je i kao delta, izlazi na obližnje ulice – Omladinskih brigada, Nehruovu i Gandijevu. Ipak, Jurija Gagarina je centralni kičmeni lanac. Istovremeno, to je i ulica koja se najbrže, najintenzivnije menja. Veliko gradilište, gde neprestano rade dizalice, bušilice. Dopada mi se i zbog toga što se tako zove. Što nosi ime čoveka koji je prvi poleteo u kosmos. Sa jedanaestog sprata gledam u zvezde i bliža sam im. Onog momenta kada je Jurij Gagarin osmotrio Zemlju iz svemirskog broda, dogodile su se bitne promene u čitavom svetu. Naravno, mogu se na račun ovog kvarta čuti i drugačiji prigovori. Dovodi se u vezu i sa maloletničkim kriminalom, hapšenjima. Ima svega tipičnog za getoizovana predgrađa. Ima i predrasuda kako se ljudi u visokim, mnogoljudnim zgradama međusobno ne druže. To nije potpuna istina, jer mi smo možda i bliži jedni drugima. Veličine tih zgrada su neprijatne i mogu da plaše one ljude koji na njih nisu navikli. Ali, ne i decu iz blokova koja su odrastala u Novom Beogradu. Ta deca se ne osećaju malim, ništavnim u odnosu na te velike zgrade. Nije ih pojeo sivi beton. Pronašla su svoj izraz i osećaju se svojim i posebnim, ništa manje nego ona u centru grada, što znači da je Novi Beograd postao mesto sa dušom, identitetom. Dobri duh sve je prisutniji, seli se u Novi Beograd. Pitanje je da li se to nekome sviđa ili ne –  veoma temeljno zapaža Mirjana Mitrović.

Bunt i sloboda

U njenim razmišljanjima preovlađuje stav da se sa Beograda i Beograđana polako skida skrama, prvi sloj depresije. Između glavnog grada i njegovog građanskog duha opet se polako uspostavlja znak jednakosti.

– Ono što je novo dolazi u Novi Beograd, ali zalažem se i za očuvanje starog jezgra grada. Prostor na potesu od JDP-a  do Slavije bi, recimo, trebalo da dobije novu fizionomiju. Ali, volela bih da stari Beograđani ne budu uskogrudi, kada je reč o gradnji. Bolje je da se institucije presele u ovaj deo, gde ima prostora, nego da problematična arhitektonska rešenja ruiniraju vrednosti centra grada – smatra naša sagovornica. Narodno pozorište ona označava kao najznačajniju supstancu srpske kulture. A, Novi Beograd, ipak, vidi kao grad sa osiguranom budućnošću.

– Neko vreme i on je stajao po strani. Ostavljen, zaboravljen, napušten. Drago mi je što je uspeo da ustane i što mi je dao za pravo što sam ga sve ove godine toliko volela. Mislim da će u narednim decenijama popuniti praznine koje sada postoje između izgrađenih delova. Uverena sam da će Novi Beograd sve više dobijati na celovitosti i svojoj kompaktnosti. Priznaćete, to je sasvim dovoljno – da izgleda kao da je neko prosuo konfete po onoj novobeogradskoj ravnici – poredi Mirjana Mitrović.