Манити воз у Београду

У Музеју југословенске кинотеке догодила се необично представљање књиге. Представљено је дело Радивоја Бојичића „Манити воз у Златном крсту”, коју је објавио Графички атеље „Дерета”. За столом су седели, и о књизи говорили, Радослав Зеленовић (испред њега је стајала једна од две сачуване камере браће Лимијер, извађена, за ову прилику, из трезора), Зоран Богнар и аутор, а одломке из романа, врло надахнуто, казивао је драмски уметник Иван Бекјарев. А пре приче приказан је филм браће Лимијер „Улазак воза у станицу”.

Дијана Дерета, власник Графичког атељеа „Дерета”, из публике, рекла је да су Београђани, само пет и по месеци, после француске премијере, гледали филмове браће Лимијер, што је тема романа Радивоја Бојичића. Радослав Зеленовић, казао је: „Насмешите се, камера ради”, и објаснио да је Лимијерова камера, стара 117 година, снимала, развијала и приказивала филмове – три у једном, како би се данас рекло. Ништа боље није смишљено до данас. Лимијерови филмови приказани су, пре Београда, у Швајцарској, Шпанији, Белгији, Шведској, Пољској… Роман Радивоја Бојчића „Манити воз у Златном крсту” драгоцен је историјски документ, незаобилазна лектира за све који ће се бавити овим периодом српске историје. Београд се, приметио је Зеленовић, према својој историји, немарно односи. У кафани „Код Златног крста”, после је био „Душанов град”, а сада је коцкарница.

„Манити воз у Златном крсту” (стенограм у 30.218 речи), који бележи наратор Жарко Илић, објашњава Зоран Богнар, узбудљива је прича о догађајима с краја 19. века, када је бивши краљ Милан Обреновић одлучио да 1895. године, из Париза, пошаље у Београд први кинематограф, изум лионске браће Лимијер и њиховог оца Антоана, и то у кафану „Дарданели”. Филм је, ипак приказан у кафани „Код златног крста”, јер је у „Дарданелима” седео разуздан, боемски Београд, а код „Златног крста” – уштогљени Београд. Пројекцији филма присуствовали су и краљ Александар Обреновић и његова мајка Наталија. Аутор романа ову промену објашњава речима: „Био је то знак да је једна епоха завршена, а да се ново доба не може одвијати на старим местима”. У читавој књизи, много је алузија на наше време. Много је реченица, које су чисти афоризми, као: „Србин је у опозицији, само када није уз власт”.

У свом слову, духовит, као и увек, Радивоје Бојчић је новинарима, како би могли да кажу стварно шта мисле о његовом делу, припремио речник с одговарајућим речима: генијално, феноменално, несвакидашње, епохално, сјајно, блиставо, бриљантно, неупоредиво, чаробно, супер, европски, божанствено, непоновљиво – врх брате…

Књига, ако не баш све, неке од ових епитета свакако заслужује.

З. Р.