О љубави није лако писати

Књижевник, преводилац новинар… Ана Шомло, која последњих година живи у Јерусалиму, свестрани је стваралац који је стекао велики број читалаца. На првом месту романима који доживљавају поновљена издања ("Као…", "Леа Штрасер", "Жути пркос", "Миленина писма Кафки"…), а затим преводима са хебрејског језика, чиме гради мост између два народа и две културе, српске и израелске. За тај рад је 2005. године добила престижно признање у Јерусалиму, "Лауреат светлости", које се једном годишње додељује личности која је највише допринела да се израелска култура и књижевност лансирају у свету.

Када се за нечију књигу каже да је "топла прича о љубави", а то је Ваш роман "Као…", читаоци то сматрају препоруком. Ипак, о љубави није баш лако писати?

– О љубави није лако писати када о сопственим осећањима пишете у добу у којем се налазите и чини вам се да је то основно животно питање. Међутим, када као одрасла особа пишете о првој љубави која вам се својевремено чинила доживотном, као што је то било у мом роману и догодило се главној јунакињи "Као", онда са тог временског аспекта љубав можете посматрати са извесним хумором, као што унуци љубавне проблеме својих бака доживљавају као праву комедију.

И Ваш роман "Леа Штрасер" је љубавни роман, али се у њему преплићу и друге теме: политика, незнање, завист, оговарање, подметање… Шта је за Вас "Леа Штрасер"?

– "Леа Штрасер" је део романа "Жути пркос" који је тек недавно објављен. То је доба мог одрастања и сазревања, како личног, тако и друштва и професије којом сам се бавила. Не значи да се мени догодило све што и Леи Штрасер, али породично име мог оца Мирослава некада је гласило Штрасер. Све одлике друштва које помињете у питању постоје одувек, али млада особа, овог пута Леа, их доживљава са дубоким разочарањем.

Ваша књига "Била сам твоје море" доноси замишљену преписку Франца Кафке и Милене Јесенске. Како сте дошли на идеју да нестала Миленина писма "оживите"? Које Вам је основно осећање прожимало ту преписку?

– Кафкина преписка у мојој књизи "Била сам твоје море", како се Кафка обратио Милени у једном свом писму, настала је случајно. Једног сам дана срела писца Зорана Глушчевића који је проучавао Кафку. Не знајући то, испричала сам му да тренутно читам његова "Писма Милени". Памтим да смо стајали на углу Сарајевске улице и Кнеза Милоша у Београду када ми је казао: "Страшна је штета што су њена писма нестала." "Нема везе", рекла сам у шали: "Одговорићу ја, уместо Милене, Кафки." Међутим, Зоран је то озбиљно схватио и свакодневно ми се јављао да провери да ли сам почела да пишем, док на крају нисам кренула да истражујем Миленине и Кафкине животе, упознала дела средњоевропске књижевности, бавила се тиме десетак година, да бих прво објавила "Миленина писма Кафки", а недавно "Била сам твоје море", читаву преписку Кафке и Милене, што је овој љубавној причи дало известан нови тон. Зоран је био задовољан, а Ернест Павел, најпознатији кафколог, писао ми је из Америке да је променио свој став према личности Кафке прочитавши моју књигу.

У предговору тој књизи пишете: "Наше је доба време нових заборава и васкрснућа, других веровања и симбола." За чиме највише треба жалити?

– Основно осећање које ме је прожимало док сам писала ову књигу је неостварена љубав личности које су припадале једна другој.

 Не знам да ли треба жалити за нечим. У животу се све променило: идеје, осећања, однос према вредностима, чак је и музика остала без мелодије, поседује само ритам. Тешим се да је, ипак, реч о младости моје генерације која је прохујала, јер, да је све како посматрам и видим објективна стварност чинило би се да је будућност мрачна, као што је то и нашим старима некада изгледало. Додуше, нису много ни грешили.

Успешно преводите са хебрејског на српски: превели сте одличан роман Шуламит Лапид, а сада је управо објављен и Гросманов "Лављи мед". Колико Израел познаје нашу књижевност? Имате ли намеру да преведете на хебрејски неког нашег модерног писца?

– Са хебрејског радо преводим на српски језик. Сем књига поменутих у Вашем питању, превела сам и "Антологију кратких израелских прича" коју је објавила "Багдала"; докторску дисертацију израелске списатељице и професора Универзитета у Јерусалиму, Лили Замир: "Данило Киш: Једна болна, мрачна Одисеја", затим роман Ахарона Апелфелда "Баденхајм 1939."; "Четири камиле у пустињи и друге приче" Гидеона Телпаза; "Антологију савремене израелске поезије" и многе прилоге, објављене у српској периодици и новинама… Међутим, сматрам да на страни језик могу да преводе само они чији је то матерњи језик или су одрасли и школовали се у тој средини на чији језик преводе. Дина Катан Бенцион успешно преводи нашу књижевност о којој се овде зна, али недовољно. Надам се да ће моји унуци, рођене Сабре – Израелци – тиме једног дана да се баве јер им је матерњи језик српски, а од рођења живе у Израелу.

Пишете ли нови роман?

– Управо сам завршила велики Хебрејско-српски речник на којем сам радила десет година. У међувремену сам писала приче, али не може се истовремено концентрисати на научнофилолошки рад и причу, смишљену као роман. Мада сам о томе размишљала. Већ ових дана ћу почети да пишем роман о девојци из Београда која је одлучила да дође у Израел, и о ономе што јој се овде догађа.