Папа је хтео да буде глумац

„О Боже, не дај да то будем ја! О Боже, молим ти се, само не ја!”, чује се, иако се наглас не изговара, унутрашњи жамор кардинала из свих крајева света, у ноћи избора новог папе.

Ниједан од врхунских поглавара Католичке цркве, све саме седе и мудре главе, није спреман да прихвати такву одговорност. Понајмање кардинал Мелвил, који је изненада добио највише гласова, због чега се изнад ватиканског трга Светог Петра коначно извио бели дим, а окупљена маса и мултимилионско гледалиште директног телевизијског преноса, доведенодо усхићења.

И у тренутку док са папског балкона, церемонијалмајстор узвикује оно чувено:„Хабемус папам”, новоизабрани папа добија напад панике, одбија да бар само кратко благослови масу верника, због чега чланови Свете столице ангажују психоаналитичара, чувеног професораатеисту, да поразговара са светим оцем и некако га убеди да се прихвати своје свете дужности. Али, како психоаналитичар да допре до свог необичног пацијента, очигледно у тешкој депресији, када није дозвољено да му постави ниједно лично питање, да приупита за однос са мајком или за трауме у детињству, а уз то се психоанализа води у присуству свих кардинала?

Одговори на ово и слична питања налазе се у новој филмској комедији Нанија Моретија, несташног италијанског маестра и хуморног хроничара италијанског друштва и политичких процеса, у филму „Хабемус папам” (Имамо папу) који је коначно угледао и светла српских биоскопа.

Интелигентно и интригантно духовит, комичан, уверљив, али не и увредљив филм, ни по Католичку цркву ни по самог папу иако, као сценариста и редитељ, Морети у њему хуморно интонирано спаја неспојиво – психоанализу и религију. Психоаналитичке премисе и методе никако се не слажу са теолошким погледима на свет, а и сам Зигмунд Фројд је сматрао како „религија није ништа друго до масовна опсесивна неуроза и изражавао уверење да ће једном у будућности људски род коначно досегнути генитални степен развоја и одбацити све магијско-митолошке премисе које коче слободан и неспутан развој појединца”.

Међутим, Морети теми психоанализе, а пре свега теми цркве, приступа на шармантан и веома хуман начин, сликајући црквене вође, па и самог светог оца, као људе од крви и меса, са својим страховањима, болестима, несаницом, али и са истинском вером у Бога.

Нема сумње, „Хабемус папам” је једно од најбољих Моретијевих остварења. Треба му одати признање првенствено на грандиозно снимљеном филму који делује сто посто аутентично иако му је званични Ватикан ускратио дозволу снимања на правим локацијама. Сензибилно се користећи документарним снимцима, студијском Сикстинском капелом и до детаља реконструисаним папским и ватиканским одајама и дворанама, уз посебне ефекте и са обраћањем велике пажње на тачност свих церемонија па и Швајцарске страже и на процедуре конклаве, Нани Морети је успео да створи упечатљив филм који са великим занимањем могу да гледају и верници и они који то нису.

У улози папе у депресији, који је као младић сањао да постане глумац и још зна Чеховљевог „Галеба” напамет, јесте маестрални француски глумац Мишел Пиколи (86), један од највећих европских глумаца свих времена, док је у улози психоаналитичараатеисте, Нани Морети лично, и ова му рола савршено одговара.

Овом двојцу, сјајно се уклапајући, придружује се и пољски глумац Јержи Штур у улози ватиканског портпарола, а посебну димензију филму својим доприносом даје директор фотографије Алесандро Пешчи, који рафинирано хвата атмосферу, лепоту ватиканске архитектуре и здања која су, метафорички, кулисе затвора у којем су затворенисви протагонисти овог сјајног Моретијевог филма који није за пропуштање.