Ревија књижевних награда

Од тренутка проглашења овогодишњег добитника престижне НИН-ове награде, Светислава Басаре, у Србији је готово сваког дана додељена нека, мање или више позната, књижевна награда!
Према најновијим подацима има их више од 400 – цифра несразмерна подацима недавне анкете Народне библиотеке Србије која констатује да пола милиона наших становника старијих од 14 година није никада прочитало књигу. Неподударност између обиља књижевних ловорика и читалачких навика иницира све чешће полемике о суноврату институције награде, објективности жирија, уметничком квалитету награђених дела...

Књижевна признања јесу радост и обавеза, али и провера добитникове самокритичности: ретки су писци као што је 2005. био истакнути песник Новица Тадић који је одбио да прими награду "Десанка Максимовић" јер је, упркос мишљењу жирија, проценио да његово песништво није на трагу поезије велике поетесе.

Можда је зато време да се крене у "чешљање" награда како би се остварило и оно о чему је у првом броју часописа "Зенит" прошле године писао Михаил Епштејн: да врхунски жрец постане само читалац који би једном могао, баш као и писац, да добије Нобелову награду за књижевност. До тада…

Признања за младе

Од великог броја књижевних признања код нас, многа се додељују у оквиру појединих културних манифестација, али је велики број и оних која су покренула разна књижевна друштва, часописи или појединци… Издвајају се значајем и утицајем "Андрићева награда" за приповетку, односно збирку приповедака, и НИН-ова за роман. Иако је знатно краће традиције од претходне две (додељује се од 1992), све већи углед стиче и награда "Борисав Станковић", такође намењена најбољим прозним делима. Када је реч о најбитнијим признањима за песничке збирке, истичу се награде "Васко Попа", "Змајева" и "Бранко Миљковић". За целокупно поетско стваралаштво и изузетан допринос српској поезији додељују се "Дисова награда" и "Жичка хрисовуља".

Док су лауреати наведених престижних награда углавном афирмисани уметници, постоји и велики број признања предвиђених искључиво за младе ствараоце. Најзнаменитија је, свакако, "Бранкова награда" за прву књигу поезије (аутору до 29 година), која је током своје дуге традиције додељена многим, данас значајним, именима нашег песништва (Васко Попа, Борислав Радовић, Драган Јовановић Данилов, и други). И признања неафирмисаним ауторима могу бити предмет полемике у књижевној јавности. Познат је пример сада већ доказаног песника и прозног писца Ненада Јовановића, који је 1997. одбио да прими награду за поезију "Матићев шал".

Бројни су и конкурси за необјављене рукописе захваљујући којима млади аутори стичу прва признања за свој рад (награда "Дисово пролеће", "Лаза К. Лазаревић"). Несумњиво је да је најзначајнија награда за рукопис у настајању стипендија Фонда "Борислав Пекић", основаног 1993. године, "као подстицај и помоћ младим писцима чији рад кореспондира са Пекићевим делом".

Полемике и измене

Није редак случај да критеријуми на основу којих жири бира лауреате не пратe одјеке у стручној и широј јавности: тако је настала и едиција "Off НИН", коју чине романи Иве Андрића, Растка Петровића, Светислава Басаре (чији је рад напослетку овенчан овим признањем!) и других (издање Завода за уџбенике и наставна средства из Београда и недељника НИН), и у којој су се нашла многа значајна романескна остварења наших најутицајнијих писаца, ускраћена за престижну НИН-ову награду.

Дешава се и да давно утврђене награде доживе драстичну промену: тако се у 2006. издвојио случај одлуке жирија Народне библиотеке Србије да промени критеријуме за најчитанију књигу у јавним библиотекама Србије, са образложењем да ће убудуће концепт избора предност дати искључиво естетским мерилима.

Занимљиво је и финансирање књижевних признања: највеће учешће има Министарство културе које је прошле године издвојило близу четири милиона динара. Добар пример подршке нашем културном животу дају поједини представници привреде, из чијих фондација се финансирају неке књижевне награде (Витал, Инстел, Хемофарм концерн са учешћем у признању "Васко Попа", на пример). Веће присуство таквих фондова, али и критичко преиспитивање броја награда могло би бити начин да се успостави ред у вредновање домаћег књижевног стваралаштва.