Као Федерер и Родик

Кошаркашки окршаји Партизана и Црвене звезде последњих година изгледају као тениски двобоји Рожеа Федерера и Ендија Родика. Неретко Родик изгледа тако силно, надахнуто и амбициозно да из свог великог оптимизма успе чак и друге да убеди како је куцнуо његов час, а онда дође ћутљиви Федерер и стави ка на оно место које му објективно припада. Догоди се да Родик победи, али то Федереру дође као "неговање жртве".

Ако тенис оставимо по страни, оно што смо прексиноћ видели у 175. "вечитом" кошаркашком дербију могло би се укратко ставити под оцену: Тријумф доследности. За статистичаре је без сумње прихватљивији наслов: Деведесета победа "црно-белих".

Партизан је са тренером Вујошевићем изградио систем који је у последњих пет сезона гарантовао титулу државног првака. Неприкосновена центарска осовина, регрутовање и бацање у ватру домаћих талената, темпирање форме за најбитније утакмице, очување окоснице тима кад дође "летња распродаја"... Тако раде "црно-бели".

Звезда је после октобарских промена 2000. покушала са словеначким стручњаком Змагом Сагадином да силовито крене у лепшу будућност, да преко ноћи старе навике замени новим, али толико је гледала напред да је заборавила на неке ствари које су јој одувек биле пред носом. За ових шест година имала је близу 100 кошаркаша и тројицу тренера. Стално је нешто почињала и ништа није завршила. Стално је улагала и још јој се ништа није вратило.

Сагадин је знао да наручи и по неколико странаца за сезону и да их онда сам отпусти. Звезда је постајала мека за интернационалце а Партизан се оријентисао на домаће наде. Тај тренд је видљив и данас: "црвено-бели" су од септембра имали Стефанова (Македонија), Томаса (САД), Милошевића (Грчка), Марковића (Аустралија), Антића (Македонија), Буркса (САД), на проби су Рајс (САД) и Громико (Русија) а за март је најављен долазак Стјуарта (САД). Пре две недеље је стигао и репрезентативац Јоровић на кога тим још не може да рачуна (од лета се опоравља од повреде). Све у свему: много промена а мало времена за уигравање.

Тренутно једине две српске наде у првом саставу су Драгићевић и Александров који још није спреман за велика дела. Можда је прерано говорити о учинку Звездине омладинске школе, имајући у виду да је пре шест година била сравњена до темеља, али је је евидентно да она још није спремна да буде важно упориште сениорског тима.

За разлику од Партизана који у сваком мечу избаци неког новог јунака, Звезда је изградила "систем" око једног кошаркаша (Гуровић) који ма колико био добар није свемогућ. У ситуацијама кад екипа толико зависи од појединца, сваки његов принудни изостанак (болест, повреда...) значио би комплетну промену начина игре.