Шломовић – ентузијаста са Балкана

Редитељ Миодраг Ћертић и сценаристкиња Миа Ћертић припремили су радну верзију сценарија за документарни филм о колекционару Ериху Шломовићу. Наредних дана ћемо у наставцима пренети овај рукопис

Пуно тога не знамо о Ериху Шломовићу, укључујући где и када се родио. Неки кажу 1901. у Винковцима. Други 1915. у Ђакову. Једно је готово сигурно: негде 1934. или 1935. у 20. или можда 34. години, стиже у Париз, на позив (или без позива) Амброаза Волара, легендарног скупљача и трговца сликама, где се у следеће четири (или пет) година и сам прославља као један од највећих (и најконтроверзнијих) колекционара свог времена.

Ерих је био заљубљен у уметност још од младих дана, идеализовао је чувеног колекционара, сазнавши за Волара преко једне његове књиге са илустрацијама. Започео је и кореспонденцију са великим Амброазом, углавном једносмерну, а једно његово писмо је једноставно гласило: „Хоћу да будем као ви.” То је писмо пронађено пуно година касније и носило је поштански штамбиљ из 1928. године. Гест понетог тринаестогодишњака, или...?

Млади ентузијаста са Балкана није могао да верује својој срећи када се врло брзо по доласку у Париз запослио код Амброаза Волара. Изнајмио је стан, распаковао је скромни кофер и на врло проминентно место ставио своју свеску споменар коју је био назвао Колектанеа. У њој је имао намеру да прикупља мисли, цртеже, песме, па чак и само аутограме, великих људи свога времена. Он је започео с том работом још у Београду 1933. и када се данас та свеска погледа, она је прави „ко је ко” тога времена ( ту су понешто написали, нацртали или се потписали са посветом Ериху, Јован Дучић, Раде Драинац, Урош Предић, Пјер Крижанић, Момчило Настасијевић, Петар Лубарда, Јован Бијелић, Љуба Давидовић, Ђорђе Андрејевић Кун...) Људима се изгледа допала та идеја, а сигурно им је био врло симпатичан и тај млади човек, блиставог погледа, пун енергије и ентузијазма, који им је упорно подносио свој споменар. У тренутку када је стигао у Париз, он вероватно није ни сањао ко ће се све одазвати и обогатити Колектанеу у следећих пет година.

Или је, у ствари, знао. За човека кога је гонила незасита љубав према уметности, он је био врло педантан и конзервативан у вези са тим како је живео. Никад се није женио, није познато да је имао икакву другу страст или порок осим своје љубави према сликама, неуморан је био када је требало дружити се са уметницима, седети до дубоко у ноћ и упијати расправе о уметности и смислу свега, уопштено говорећи, које су водиле елите тадашњег Париза.

Можда је баш та вештина слушања била оно чиме је задобио толико пријатеља за тако кратко време, а можда је то учинио и његов осећај за лепо и њух за „праву ствар”, за које су сви приметили да их великом брзином развија. Круг његових пријатеља се ширио из дана у дан, о чему сведочи и Колектанеа: цртежи са посветом Шагала, Матиса, Клеа, Пикаса... Матису чак седи и за портрет!

И док је Ерих стицао нове пријатеље и попуњавао Колектанеу, газда Волар је сваким даном све више зависио од свог младог асистента. Имао је поверења у његов суд, укус и смисао за бизнис. Волар је једном имао и сина, али у њему никада није видео таквог штићеника и потенцијалног наследника какав је био Ерих, неког ко га је толико подсећао на самог себе од пре 40 година. Волар је свесрдно храбрио и подржавао свог младог асистента да се и сам опроба као колекционар и трговац.

Када је Амброаз Волар погинуо у саобраћајној несрећи 1939., у 73. години, бакља је била предата младом Ериху. О томе сведочи и изјава адвоката Фабијана, који се тада бринуо о Воларовој заоставштини већој од 8.000 дела. „Све што је код господина Шломовића њему припада и није део заоставштине господина Волара”.

Сетимо се сада да је то била 1939., и да се велика журка која се звала Париз двадесетих и тридесетих година прошлог века убрзано приводила крају. Живот је постајао несигуран и опасан за Јевреје у Паризу и Француској. Ериха би данас сви лако оправдали да је продао своју колекцију или побегао са њом у Швајцарску или Америку, као што су многи урадили. Али чини нам се да би он радије био мртав него што би отуђио своју збирку; желео је да је подели са целим светом а не да је продаје комад по комад приватним колекционарима.

Ерих Шломовић је тада спаковао већи део своје колекције, укрцао је на воз и кренуо за Београд. „Тамо ћу да отворим велику галерију”, решио је он. „Простор у коме ћу на прави начин да изложим своју збирку”. Чак је позвао и свог пријатеља Ле Корбизијеа да дође у Београд и направи неколико идејних решења за галерију, и највећи архитекта 20. века се одазвао.

Пре него што је галерија могла да буде реализована, 429 радова, од којих се тада састојала Збирка Шломовић, било је изложено у Загребу. Изложба је отворена 24. новембра 1940. и трајала је више од два месеца. Доживела је невероватан успех. Ерих је био срећан. Осећао се као да лети врло високо, скоро исто тако, како се осећао када је први пут ногом крочио у Париз пре непуних пет година. И готово је извесно да се није бринуо о једном малом делу своје збирке коју је био оставио у Паризу у сефу банке Сосијете женерал. Потписао је закуп до 1943. године; до тада ће се сва ова хистерија и комоција око Хитлера и осталих глупости сигурно завршити.

(Сутра: У рукама народне власти)