У школу чамцем преко Дрине

Оклетац на Дрини – Лије киша ко из кабла у Оклетцу код Бајине Баште, а троје малих Штулића у чамцу, док весла отац једног од њих, прелазе набујалу Дрину. Препловили су у рано јутро овамо с босанске стране, били на настави у школама у Оклетцу и оближњим Бачевцима, па се сада иза поднева враћају кућама. И тако сваки радни дан, по сунцу, киши и вејавици, у чамцу из једне државе у другу и назад, без страха од ћуди опасне реке.

Чамац је закачен за металну сајлу преко Дрине развучену, да га бујица не однесе, а у њему плове три ђака: најстарији Милош Штулић завршава осми разред школе у Бачевцима, његова сестра Милица учи трећи у четвороразредној у Оклетцу, а њихов комшија Владимир Штулић такође је трећак у Оклетцу, Миличин школски друг. Весла се у чамцу прихватају њихови очеви, каткад и мајке кад је мирнија вода. Село Врањковина у општини Братунац из кога долазе на левој је обали, сасвим близу Дрине, далеко од мостова преко ове реке, удаљено и од школа на босанској страни.

 – Устајемо рано, пешке дођемо до реке, уђемо у чамац и родитељи нас пребаце на другу обалу. Идемо на наставу у Оклетац и Бачевце, па се у повратку на овом месту нађемо. Ту нас увек чека неко од родитеља. Опет у чамац, преко воде и кући. Није лако, али навикли смо – казује Милош који већ осам година овако путује у школу. Његова сестра Милица само кратко каже да се не плаши реке, док насмејани Владимир прстом показује на босанску страну: „Моја кућа је тамо право, ено, види се.”

Кад смо их посетили, док су се враћали с наставе, у чамцу их је код сајле, километар узводно од Оклетца, чекао Владимиров отац Радан Штулић. С њим је, да дочека ђаке преко Дрине, допловио и њихов пас. Радану ово веслање не пада тешко, каже да нема бољег начина за одлазак у школу његовог сина и двоје малих комшија.

– Од наше Врањковине до најближих мостова преко реке има узводно 20, а низводно 30 километара. Најближа школа на босанској страни нам је у Факовићима, десетак километара удаљена, а до ње немамо редован превоз. Прелазак преко реке у Србију и школовање у Оклетцу и Бачевцима је можда ризичније, али погодније. Од своје куће, такорећи, чујем децу на другој страни реке, у школском дворишту у Оклетцу. Није нам тешко да их превозимо у чамцу два пута дневно. Понекад, кад је река превелика, пазимо и полако прелазимо, много нам значи ова сајла. Милош ускоро завршава основну, он ће у Братунац у средњу, а Владимир и Милица и даље ће овако – казује Радан, насмејан упркос киши која је падала и сталној обавези да уз своје свакодневне послове буде и чамџија.

Попричали смо и са Биљаном Церовац, учитељицом двоје малих Штулића у школи у Оклетцу. Диви се она упорности те деце и њихових родитеља, каже да су малишани у овој школској години изостали с наставе само четири дана, и то кад су били прехлађени. – Страхујемо да се у чамцу не преврну кад подивља Дрина, но они су храбри и не жале се. Милица и Владимир су сасвим солидни ђаци, савладавају градиво, послушни су и лепо васпитани. Овде у Оклетцу у мом разреду, а учим други и трећи, има десет ученика, код колегинице Весне Раковић која учи први и четврти њих девет, и углавном су то ђаци пешаци који путују до кућа по неколико километара, а сви су добра и послушна деца – истиче учитељица Биљана.

Ове ђаке хвали и Раде Јездић, директор школе у Рогачици у чијем саставу је шест сеоских издвојених одељења, међу којима и ова у Оклетцу и Бачевцима. Јездић је добитник Светосавске награде, човек о чијем пожртвовању у школама и у свакодневном животу медији редовно пишу.

– Мали Штулићи су пример како, упркос тешкоћама, треба редовно долазити на наставу, увек, и кад опасна река прети. Похвалио бих и учитељице Биљану и Весну, јер и оне, радећи с пуно ентузијазма, дају пример ученицима путницима: Биљана на посао у Оклетац долази из Ужица, а Весна из Бајине Баште – напомиње директор Јездић.