U školu čamcem preko Drine

Okletac na Drini – Lije kiša ko iz kabla u Okletcu kod Bajine Bašte, a troje malih Štulića u čamcu, dok vesla otac jednog od njih, prelaze nabujalu Drinu. Preplovili su u rano jutro ovamo s bosanske strane, bili na nastavi u školama u Okletcu i obližnjim Bačevcima, pa se sada iza podneva vraćaju kućama. I tako svaki radni dan, po suncu, kiši i vejavici, u čamcu iz jedne države u drugu i nazad, bez straha od ćudi opasne reke.

Čamac je zakačen za metalnu sajlu preko Drine razvučenu, da ga bujica ne odnese, a u njemu plove tri đaka: najstariji Miloš Štulić završava osmi razred škole u Bačevcima, njegova sestra Milica uči treći u četvororazrednoj u Okletcu, a njihov komšija Vladimir Štulić takođe je trećak u Okletcu, Miličin školski drug. Vesla se u čamcu prihvataju njihovi očevi, katkad i majke kad je mirnija voda. Selo Vranjkovina u opštini Bratunac iz koga dolaze na levoj je obali, sasvim blizu Drine, daleko od mostova preko ove reke, udaljeno i od škola na bosanskoj strani.

 – Ustajemo rano, peške dođemo do reke, uđemo u čamac i roditelji nas prebace na drugu obalu. Idemo na nastavu u Okletac i Bačevce, pa se u povratku na ovom mestu nađemo. Tu nas uvek čeka neko od roditelja. Opet u čamac, preko vode i kući. Nije lako, ali navikli smo – kazuje Miloš koji već osam godina ovako putuje u školu. Njegova sestra Milica samo kratko kaže da se ne plaši reke, dok nasmejani Vladimir prstom pokazuje na bosansku stranu: „Moja kuća je tamo pravo, eno, vidi se.”

Kad smo ih posetili, dok su se vraćali s nastave, u čamcu ih je kod sajle, kilometar uzvodno od Okletca, čekao Vladimirov otac Radan Štulić. S njim je, da dočeka đake preko Drine, doplovio i njihov pas. Radanu ovo veslanje ne pada teško, kaže da nema boljeg načina za odlazak u školu njegovog sina i dvoje malih komšija.

– Od naše Vranjkovine do najbližih mostova preko reke ima uzvodno 20, a nizvodno 30 kilometara. Najbliža škola na bosanskoj strani nam je u Fakovićima, desetak kilometara udaljena, a do nje nemamo redovan prevoz. Prelazak preko reke u Srbiju i školovanje u Okletcu i Bačevcima je možda rizičnije, ali pogodnije. Od svoje kuće, takoreći, čujem decu na drugoj strani reke, u školskom dvorištu u Okletcu. Nije nam teško da ih prevozimo u čamcu dva puta dnevno. Ponekad, kad je reka prevelika, pazimo i polako prelazimo, mnogo nam znači ova sajla. Miloš uskoro završava osnovnu, on će u Bratunac u srednju, a Vladimir i Milica i dalje će ovako – kazuje Radan, nasmejan uprkos kiši koja je padala i stalnoj obavezi da uz svoje svakodnevne poslove bude i čamdžija.

Popričali smo i sa Biljanom Cerovac, učiteljicom dvoje malih Štulića u školi u Okletcu. Divi se ona upornosti te dece i njihovih roditelja, kaže da su mališani u ovoj školskoj godini izostali s nastave samo četiri dana, i to kad su bili prehlađeni. – Strahujemo da se u čamcu ne prevrnu kad podivlja Drina, no oni su hrabri i ne žale se. Milica i Vladimir su sasvim solidni đaci, savladavaju gradivo, poslušni su i lepo vaspitani. Ovde u Okletcu u mom razredu, a učim drugi i treći, ima deset učenika, kod koleginice Vesne Raković koja uči prvi i četvrti njih devet, i uglavnom su to đaci pešaci koji putuju do kuća po nekoliko kilometara, a svi su dobra i poslušna deca – ističe učiteljica Biljana.

Ove đake hvali i Rade Jezdić, direktor škole u Rogačici u čijem sastavu je šest seoskih izdvojenih odeljenja, među kojima i ova u Okletcu i Bačevcima. Jezdić je dobitnik Svetosavske nagrade, čovek o čijem požrtvovanju u školama i u svakodnevnom životu mediji redovno pišu.

– Mali Štulići su primer kako, uprkos teškoćama, treba redovno dolaziti na nastavu, uvek, i kad opasna reka preti. Pohvalio bih i učiteljice Biljanu i Vesnu, jer i one, radeći s puno entuzijazma, daju primer učenicima putnicima: Biljana na posao u Okletac dolazi iz Užica, a Vesna iz Bajine Bašte – napominje direktor Jezdić.