Нови живот старе Југе

Суботица – Његова Југославија опстала је дуже него неке од Југославија у којима смо живели. „Мини Југославија“, Блашкова Југославија или „Југоленд“, како је све зову, 2. маја напуниће тачно 10 година откако су се на 3,5 хектара шумарка окупили југоносталгичари и „прогласили“ своју земљу.

– Ниједна религија није тако лепо описала рај као што смо га ми имали у земљи у којој смо живели. Када смо је на наговор светских сила и сами растурили од тада смо стигли у пакао – тврди Блашко Габрић.

Ако се у почетку неком чинило да је прављење мини Југославије идеја занесењака, маркетиншки трик приватника или вид политичке промоције, више од десетина хиљада посетилаца који овде дођу, показало је да није усамљен. – Нема пензионера који аутобусима дођу у Суботицу, а да не сврате код нас, долазе људи са свих страна, не само из бивше Југославије, него наши људи из целог света. До сада сам издао 8.000 почасних држављанстава, а формирано је по републикама још осам оваквих „мини Југославија”, прича нам Блашко.

Овај седамдесетогодишњак, са енергијом младића и виталношћу бившег гимнастичара који је био и члан државног тима, и даље жустро брани идеју југословенства. Ово парче земље око његове бивше штампарије, коју је затворио и отишао у пензију, његова је варијанта изгубљеног раја. Прича како је 20 година радио у Канади, и живео, како каже, у златном кавезу. Зато за њега Југославија није само носталгија и превазиђена идеја, већ једина држава са системом који је човеку пружао све.

У подсећању на њу у „мини Југославији” је посађено 3.000 стабала, формиране су мале целине попут Титове алеје, или алеје Карађорђевића јер, каже, Југославија није почела са Брозом, алеје заслужних спортиста, ту су и бине, клупе за одмор, брдо земље од 14,5 метара је Триглав, а Блашко нам прича како су му превозници бесплатно доносили земљу да формира некада нашу највишу планину. Ископана је и јама која би требала да буде Јадранско море, али за сада Блашко нема довољно новца да у њу и стварно усели воду. Намеравао је да овде прикупи све одбачене скулптуре из времена социјализма и Титове бисте и направи мали спомен-музеј или парк попут оног који данас постоји у Будимпешти и права је туристичка атракција. – Ако се неко стиди своје историје, тај се стиди сам себе – сматра Блашко. Међутим, у овом науму није потпуно успео јер није било новца за све.

Одржавање „Југославије” искључиво је његова брига, и кошта га каже, између 400.000 и 500.000 динара годишње. Улазак у мини Југославију је бесплатан, а организованим посетама припрема и ручак по „радничким ценама“: јунећи гулаш 300 динара, пасуљ са ребрима или кобасицом 200 динара.

И овога 2. маја организује велико окупљање у „мини Југославији”, очекује долазак бициклистичких тура из пет бивших република, и опет пита да ако та земља није ваљала како то да се и спортисти поново уједињују у заједничке лиге, да сарађују људи из културе и привреде.

– Цела Европа се уједињује, јер је свака слога боља од неслоге, а само смо се ми разделили – каже Блашко.