Novi život stare Juge

Subotica – Njegova Jugoslavija opstala je duže nego neke od Jugoslavija u kojima smo živeli. „Mini Jugoslavija“, Blaškova Jugoslavija ili „Jugolend“, kako je sve zovu, 2. maja napuniće tačno 10 godina otkako su se na 3,5 hektara šumarka okupili jugonostalgičari i „proglasili“ svoju zemlju.

– Nijedna religija nije tako lepo opisala raj kao što smo ga mi imali u zemlji u kojoj smo živeli. Kada smo je na nagovor svetskih sila i sami rasturili od tada smo stigli u pakao – tvrdi Blaško Gabrić.

Ako se u početku nekom činilo da je pravljenje mini Jugoslavije ideja zanesenjaka, marketinški trik privatnika ili vid političke promocije, više od desetina hiljada posetilaca koji ovde dođu, pokazalo je da nije usamljen. – Nema penzionera koji autobusima dođu u Suboticu, a da ne svrate kod nas, dolaze ljudi sa svih strana, ne samo iz bivše Jugoslavije, nego naši ljudi iz celog sveta. Do sada sam izdao 8.000 počasnih državljanstava, a formirano je po republikama još osam ovakvih „mini Jugoslavija”, priča nam Blaško.

Ovaj sedamdesetogodišnjak, sa energijom mladića i vitalnošću bivšeg gimnastičara koji je bio i član državnog tima, i dalje žustro brani ideju jugoslovenstva. Ovo parče zemlje oko njegove bivše štamparije, koju je zatvorio i otišao u penziju, njegova je varijanta izgubljenog raja. Priča kako je 20 godina radio u Kanadi, i živeo, kako kaže, u zlatnom kavezu. Zato za njega Jugoslavija nije samo nostalgija i prevaziđena ideja, već jedina država sa sistemom koji je čoveku pružao sve.

U podsećanju na nju u „mini Jugoslaviji” je posađeno 3.000 stabala, formirane su male celine poput Titove aleje, ili aleje Karađorđevića jer, kaže, Jugoslavija nije počela sa Brozom, aleje zaslužnih sportista, tu su i bine, klupe za odmor, brdo zemlje od 14,5 metara je Triglav, a Blaško nam priča kako su mu prevoznici besplatno donosili zemlju da formira nekada našu najvišu planinu. Iskopana je i jama koja bi trebala da bude Jadransko more, ali za sada Blaško nema dovoljno novca da u nju i stvarno useli vodu. Nameravao je da ovde prikupi sve odbačene skulpture iz vremena socijalizma i Titove biste i napravi mali spomen-muzej ili park poput onog koji danas postoji u Budimpešti i prava je turistička atrakcija. – Ako se neko stidi svoje istorije, taj se stidi sam sebe – smatra Blaško. Međutim, u ovom naumu nije potpuno uspeo jer nije bilo novca za sve.

Održavanje „Jugoslavije” isključivo je njegova briga, i košta ga kaže, između 400.000 i 500.000 dinara godišnje. Ulazak u mini Jugoslaviju je besplatan, a organizovanim posetama priprema i ručak po „radničkim cenama“: juneći gulaš 300 dinara, pasulj sa rebrima ili kobasicom 200 dinara.

I ovoga 2. maja organizuje veliko okupljanje u „mini Jugoslaviji”, očekuje dolazak biciklističkih tura iz pet bivših republika, i opet pita da ako ta zemlja nije valjala kako to da se i sportisti ponovo ujedinjuju u zajedničke lige, da sarađuju ljudi iz kulture i privrede.

– Cela Evropa se ujedinjuje, jer je svaka sloga bolja od nesloge, a samo smo se mi razdelili – kaže Blaško.