Трагови су неми сведоци

Уиграни тим биолога, балистичара, токсиколога, психолога и полицијских инспектора, који успешно открива кривца за наизглед нерешив злочин, окосница је сваке америчке криминалистичке серије. Да ли се злочини откривају баш онако како гледамо у филмовима и примењује ли наша полиција бар део технике и методике какве виђамо у популарним серијама, питали смо стручњака за криминалистику проф. др Милана Шкулића.

– Велики део онога што се приказује у америчким серијама није баш рутинска ствар у њиховој пракси и више је у домену научне фантастике. Најновија форензичка тема у свету сада је виртуелна обдукција која подразумева скенирање тела жртве, али то је још у експерименталној фази – каже др Шкулић.

Србија је последњих неколико година много напредовала на овом плану и има врло солидну криминалистичку технику, тврди наш саговорник.

– Највећи значај има Национални криминалистичко-технички центар Министарства унутрашњих послова у Београду, а у другим већим градовима постоје регионални центри криминалистичке технике у оквиру полиције. ДНК анализа је до пре неколико година била скупља и компликованија, а данас је једноставнија и у Србији има неколико центара које врше ДНК анализе, као што су МУП, Институт за биологију и Институт за судску медицину. Појавило се чак и неколико приватних лабораторија, које су веома квалитетне, а углавном раде приватна вештачења – каже др Милан Шкулић.

Наша полиција има прилично високу стопу решених убистава – више од 60 одсто, а слично је и са европским полицијама, док Америка, која додуше има и много више тешких кривичних дела, не може да се похвали високом стопом решених злочина, каже професор.

– Криминалистичке серије су помало нашминкана верзија стварности. Од модерне криминалистичке технике много су важнији вештина узимања исказа, проверавање различитих верзија догађаја и рад на терену. Често се праве и кобне грешке. Догађа се да оперативци приликом увиђаја спакују тканину са траговима свеже крви у најлонску кесу, коју херметички затворе. У таквим условима крв почне да буђа и неупотребљива је за анализу. Управо то догодило се и код нас, када је одећа убијеног премијера Ђинђића упакована у кесу. Наиме, одећу са траговима крви приликом увиђаја треба само осушити на промаји, јер је тако сачуван материјал употребљив за анализу чак више деценија. Ни најбоља техника не може помоћи ако се трагови не обезбеђују и не чувају на правилан начин – објашњава професор Шкулић.

Најважнији је рад на месту догађаја. Форензичари на месту злочина обезбеђују и обрађују трагове на стручан начин и шаљу их у лабораторије. Ако се тада направи грешка, техника не помаже.

Због добитка у времену, у свету се све чешће раде такозвана ситуациона вештачења, када се сви трагови одмах анализирају у покретној лабораторији на самом месту догађаја или у непосредној близини.

– Тако се најмање ризикује да траг пропадне у транспорту. Јер, као што је рекао чувени криминалиста Локар, време које пролази је истина која нам измиче. Што више времена пролази од злочина до обраде трагова, то је мања шанса да се постигне пуни ефекат криминалистичке технике – каже др Шкулић.

Сваки контакт два предмета, два човека или човека и предмета оставља траг, а на форензичарима је да га открију и на основу њега дођу до исправних закључака.

– Трагови су неми сведоци злочина. За разлику од људи који сведоче, трагови увек говоре истину, али истражитељи морају имати знање и искуство да правилно протумаче њихов језик – каже наш саговорник.

Поред компјутерских програма за израду фото-робота осумњичених, значајна је корист и од биометријских камера, нарочито у превенцији терористичких аката.

Биометријска фотографија мери човекове црте лица и може аутоматски да га препозна иако је пустио браду и бркове. Србија то нема. Највише је користе Велика Британија и Америка, које страхују од терористичких напада, па су аеродроми и станице подземне железнице потпуно покривене биометријским камерама.

– Сматра се да је Велика Британија шампион по броју камера на јавним местима. Деведесет одсто површине центра Лондона је њима покривено. Тамо је снимљен сваки корак пролазника. У Београду су камере постављене на важнијим раскрсницама, а то није битно само због саобраћајних прекршаја већ много доприноси потрази за осумњиченима за кривична дела. Искуство из света показује да су камере које снимају раскрснице јако допринеле да се смањи стопа криминалитета на тим подручјима – каже проф др Милан Шкулић.

Неке старе добре традиционалне методе показале су се као најбоље и дан-данас. За успешно проналажење експлозива и дроге најбољи су полицијски пси. Нема тог уређаја који може тако добро да детектује мирис експлозива или дроге, као добро обучени пас. Наш саговорник каже да српска полиција има врхунски обучене псе који су међу најбољима у региону.

----------------------------------------------

Деца из кукавичјег јајета

Пре десетак година у Немачкој је била масовна пракса коришћења приватних лабораторија за ДНК анализе.

– Многи мужеви, који су посумњали да деца рођена у браку нису њихова, давали су приватним лабораторијама узорке пљувачке деце и своје узорке. Када би добили налаз који каже да дете сто посто није њихово, следила би тужба за развод брака и захтев да бивши муж буде лишен обавезе издржавања детета. Кад је то узело мало више маха, 2004. године немачки савезни суд заузео је начелни став да резултат такве ДНК анализе не може бити доказ у парничном поступку јер малолетно дете није дало нити је могло дати сагласност да се од њега узима биолошки материјал, као и да је у интересу детета да формално има оца, без обзира на то што он није и биолошки отац. Коначан исход такве одлуке био је да су формални очеви плаћали алиментацију чак и ако су се развели од мајке детета – прича наш саговорник.

----------------------------------------------

Потрага за оцем

Приватне ДНК лабораторије у Србији преплављене су захтевима за утврђивање очинства.

– У једну лабораторију у Београду више пута је долазила жена са узорцима пљувачке мушкараца на које је типовала да би могли бити – отац њеног детета. Долазила је четири пута, са четири различита узорка, али ниједан није одговарао биолошком профилу детета. Потрага за оцем још траје – испричао је др Шкулић.