Осећам бес и дубоки јад

Амерички писац Пол Остер, један од најбољих и најчитанијих савремених књижевника у свету, дао је интервју француском часопису за књижевност "Лир" поводом свог 60. рођендана, 3. фебруара. Пол Остер је, захваљујући издавачкој кући "Геопоетика" из Београда веома популаран и код нас, а управо је у преводу Иване Ђурић Пауновић објављен његов најновији роман "Путовања у скрипторијум". У разговору са Франсоа Бизнелом у "Лиру", Остер говори о свом схватању литературе, али и веома оштро, без "длаке на језику", критикује америчку спољну политику, а нарочито америчког председника Џорџа Буша. "Политика" доноси делове из овог интервјуа.

Откако је 1987. објавио "Град од стакла", свака од Остерових књига доживела је светски тријумф. Стрпљиво, Остер је створио јединствено дело у свом жанру, суптилну мешавину филозофског романа и роуд мувија, у којој се јунаци, иако их судбина нештедимице шиба, ипак боре против резигнације. Најновији роман, "Путовања у скрипторијум", представља кључ за сва Остерова дела: прича о старцу који не излази из собе, покушавајући да реконструише загонетку заборављене прошлости метафора је самог уметника пред сопственим јунацима.

Зашто сте се одлучили да у "Путовањима у скрипторијум" писца прогањају његови јунаци, да му они суде?

– Није ми то била намера. Књиге никада не постоје готове у писцу, оне се просто намећу; оне се пишу саме, као да излазе из моје природе. Али, са овом књигом се догодило нешто ново. Само што сам у пролеће 2005. завршио "Бруклинску ревију лудости", која ће се појавити у Француској крајем лета, и почео да радим на мом новом филму "Унутарњи живот Мартина Фроста", чија је постпродукција тренутно у току, кад ми се одједном приказала слика старца који седи на ивици кревета, са рукама положеним на колена, спуштене главе, погледа упртог у под. Та чудна слика није ме напуштала данима. То је трајало недељама и недељама, покушавао сам да схватим одакле долази, шта значи. Онда сам је написао, у једној реченици: "Старац седи на ивици уског кревета, дланова испружених на коленима, главе погнуте. Зури у под." И та је реченица постала прва реченица романа. Никада нисам ниједну моју књигу почео тако. Али, то опет није било довољно ни за роман ни за моје разумевање због чега ме та слика опседа. До тренутка док нисам схватио: тај човек сам ја, за неких двадесетак година. Ја, у старцу. И то је тренутак када је та књига заиста изронила, и ја сам почео да је пишем. Врло брзо.

Зашто је смрт вољеног бића једна од тема која Вас опседа? Ви то нисте доживели?

– Човек не зна ко је све док га живот не стави на пробу. А ја верујем да је једна од најтежих проба она када изгубите некога кога изнад свега волите. Како човек реагује на бол, на губитак, на усамљеност? Мени се то није десило, али ја се тога ужасавам. Не прође ниједан једини дан а да ми то не прође кроз главу. Зато пишем. Да бих, можда, држао на одстојању то искушење. Осим тога, уверен сам да човек најбоље пише о ономе што му измиче, о ономе што не разуме. Отуд моје суздржавање да пишем о политици; исувише добро разумем оно што се у овом часу дешава у САД и у свету! Пишем о ономе што ме узнемирава, о ономе што не успевам да ухватим, да разумем. Смрт вољеног бића је део тога… Али, то је несвесни процес писања: ја могу да објасним "како" прилазим теми, "на који начин" то чиним, али не умем да вам објасним "зашто" пишем књиге. Ни пре, ни пошто сам их написао.

Да ли сте жртвовали свој лични живот Вашем делу?

– Верујем да сви писци то чине. Сваки уметник поседује нешто што је јаче од њега, што превазилази чак и његов емотивни и породични живот. Нешто у њему је јаче, пошто га привлачи и против његове воље. Чак и да жели да се одупре, не успева, и по томе се познаје уметник: он попушта пред нечим што другима личи на егоизам, а, у ствари, ради се о нечему што га надилази у потпуности. За уметнике је свет, такав какав је, потпуно недовољан. Они, а писци посебно, не задовољавају се таквим светом. Писци су рањива бића. Ја имам потребу да стварам алтернативе ономе што постоји у стварности. Због тога је и истражујем: свет, политички и друштвени живот, моје квартове, мој град, људе… и онда измислим сасвим другу ствар која постаје моја стварност. Због тога су моји јунаци жива бића.

Шта је уметност писања?

– Причање приче. Ја себе не сматрам романсијером већ "приповедачем". Наравно, приповедач је онај који је неизоставно неко ко се користи маштом, речима, па тако постаје романсијер. Али, ја се трудим да, што је могуће боље, испричам причу а не да преносим ову или ону идеју. Наравно, једну је причу пријатније пратити ако има метафоре, ако понире у дубине у којима се налазе корени људског бића, и ако покаткад истражује метафизичко. Али, прича је изнад свега. У супротном, не пише се роман него есеј…

Да би се писали романи треба бити врло чврст. Не препустити се ни за секунд сентиментализму, ни најмањем саосећању, ни најмањој слабости према сопственим јунацима и судбини коју сте им одредили. Треба пустити да говоре о својој најмрачнијој страни. Ако то не чините, лако исклизнете, не говорите истину, не пишете више роман већ нешто чему не треба веровати.

Овај роман може да се чита и као метафора актуелне политичке ситуације у САД, судбина Индијанаца подсећа на судбину Ирачана. Због чега сте то учинили?

– Имате право, то јесте једна од тема романа. Не главна, али се ова књига може читати и као политичка парабола. Има причу у причи. Има то подсећање на песму написану око 1830, када се десио лов на Индијанце… Та прича у причи говори о потреби, искључиво америчкој чини ми се, да се створе непријатељи и тамо где их нема. Зашто? Да би се унифицирао народ. Тако су САД унифициране. Измишљањем непријатеља, који је био чиста измишљотина: Индијанаца. Једном означени као непријатељи, Индијанци су представљали страну против које се ујединила једна разнородна популација која није имала никакав позитиван разлог да се уједини.

Хоћете да кажете да САД то понављају у Авганистану или у Ираку?

– Да, потпуно. То је амерички спонтани рефлекс. Сећате ли се Роналда Регана са Панамом? Оца Џорџа Буша са Ираком, 1991. Увек иста прича: када сте неспособни да уједините земљу изнутра, водећи је исправно, ви измишљате спољашњу претњу, непријатеља, и онда звоните на узбуну. Америчка коњица, то увек функционише у народној машти, тако да… То је, авај, врло мрачна истина, али зашто затварати очи пред тим? И Французи су то чинили у своје време. И Енглези. И Немци. Сада је ред на Американце…

Како се осећате као амерички грађанин? Жестоко сте реаговали на положај Џорџа Буша јуниора после 11. септембра…

– Што се мене грађанина тиче, могу вам рећи да се мој бес према Бушу и његовој администрацији још повећао после 11. септембра. Никада нисмо били више насамарени. Све његове одлуке, већ пет година, лоше су и нарочито штетне за слику Америке – која није оно што он представља. Ситуација у Ираку је добила застрашујуће пропорције, како за локално становништво тако и за америчке трупе. Ако ствари наставе тим путем, ја не видим куда идемо – осим у доба страха. Шта ће се десити са Ираном ако Буш остане на власти? Чак су и америчке дипломате застрашене његовом неспособношћу. Буш нас води ка ивици провалије. Има још времена да нас у њу баци… Ја сам Американац, а нарочито Њујорчанин (што није баш посве Америка), али се бојим онога што може да се деси. А то утиче на мој посао писца. Какав ће он бити, иначе? Осећам бес и дубоки јад пред свим тим: сматрам да Америка издаје саму себе следећи пут Џорџа Буша… Не живимо у срећно доба, верујте ми, и ниједан романсијер не може бити према томе равнодушан. Оно што се данас дешава не може се ни са чим поредити. Ни рат у Вијетнаму, у којем је толико људи побијено, и више него данас у Ираку. Оно што се тренутно догађа је антидемократија: ако не следите Буша, ако се не слажете са њим и то јавно кажете, он вас оптужује за издају, за антипатриотизам… Верујем да је одговорност писца да се са тим суочи, и да тиме – колико год је то могуће – прожме своје дело.