Тамо далеко, где цвета...

 „Не бих да будем саркастична”, казала је Соња Лихт и додала „али чини ми се да мушки (политички) кадар није показао фантастичне резултате…”. Слажем се, него бих једино додао да га је женски политички кадар изузетно добро пратио. Несумњиво, све се више покреће питање жена у политици. Те конвенција „Гласам за жене”, те председник (након самоскраћивања мандата)објави да има две жене – кандидате за премијера. Још само жена да постане председник Србије. То би, неспорно, значило промену!

Него, благо Аргентини. Она је то већ остварила. Кристина Фернандез-Кирхнер је постала председница управо због тога што је – жена. На том месту је заменила свог (сада већ покојног) мужа Нестора Кирхнера. Пре неколико недеља Кристина је опет доспела у центар међународне пажње. Национализовала је домаћу нафтну компанију YPF и од шпанског Репсола одузела 51 одсто акција те компаније; акција које је Репсол регуларно купио у процесу приватизације YPF-а из давне 1993. године. Зашто је то учињено?

Кристина и њена влада кажу: због тога што Репсол није довољно инвестирао у отварање нових нафтних поља, па домаћа производња сирове нафте не задовољава потребе земље. Добро, него како се одређује да нешто није довољно? Нико не спори да је Репсол током последњих пет година инвестирао 11 милијарди долара. Изгледа да смета то што су акционарима подељене дивиденде YPF-а у износу од 3,5 милијарди. А у земљи у којој не постоји заштита приватне својине, реч владара постаје сасвим довољна да се нешто прогласи као недовољно и да се на основу тога наруше интереси власника. Сјајан сигнал у погледу правне сигурности!

Уколико се занемари популистичка реторика типа „повратак суверенитета над аргентинским енергетским ресурсима”, шта су економски разлози за овај потез? Укратко, дефицити земље, који морају некако да се финансирају. Будући да међународно тржиште капитала није наклоњено Аргентини, ново задуживање је ограничено, а оно зајмова што стиже недовољно је и веома скупо. А није наклоњено због тога што још увек нису решена спорна потраживања власника државних обвезница после банкрота земље из 2001. године. Како онда финансирати дефиците? Профитом нове државне нафтне компаније! Цене нафте су високе, дивиденде су издашне, ево прилике да се из тог профита финансирају дефицити. Додуше, водила се пажња да се не национализује 25 одсто акција компаније које поседује домаћи приватни инвеститор – тајкун, блиски пријатељ покојног председника и жене му.

Политички разлози се могу наслутити – овом афером Аргентинци су се још једном ујединили око одбране националних интереса, исто као у пролеће 1982. око Фокланда (Малвина). Омиљена политичка тактика опробаних демагога. Да прикријем постојеће проблеме, створићу нови и већи и исказаћу га као проблем од националног интереса. Нема никакве везе са СПС-ом и његовим првим председником – оним што је самоскратио свој последњи мандат.

И како ће овај потез заштитити националне интересе? Шпанија је бесна и тај бес ће артикулисати у сарадњи са својим моћним савезницима какве су земље ЕУ и САД. То врло вероватно може довести до трговинског рата у коме ће највећа жртва бити управо аргентинска привреда, која је велики извозник примарних производа на тржиште ЕУ. Шпански приватни инвеститори су највећи страни инвеститори у Аргентини и сада ће добро размислити да ли да остану или да почну да се селе. А нови тешко да ће да дођу. Не само у нафтну индустрију. Аргентини ће недостајати инвестиције.

Занимљиво је и питање како финансирати инвестиције у отварање нових нафтних поља, будући да је недостатак тих инвестиција наводно био разлог за национализацију. Профит компаније ће се искористити за покривање постојећих дефицита. А на све то још треба да се Репсолу плати компензација за национализовану имовину – ради се о милијардама долара. Поента је, међутим, у томе да ће профити национализоване нафте компаније одмах притицати, да ће се дефицити одмах покривати, да ће се популарност увећавати, што због редовно исплаћених принадлежности буџетских корисника, што због патриотског заноса (баш смо показали Шпанцима), а обавезе друге врсте долазе тек сутра, а до тада ћемо већ нешто смислити.

Пре једног века, Аргентина је била једна од најразвијенијих земаља света. Од пре осамдесетак година, са успоном популизма, потом кодификованог у перонизму, ова земља назадује. И најновија епизода ће довести до даљег осиромашења Аргентине. Како је једноставан рецепт за пропаст! А колико много људи у Србији је спремно да га беспоговорно примењује. Не само оних који су на власти!

*Председник Центра за либерално-демократске студије, професор Правног факултета БУ