Мокрањац у Загребу

Специјално за „Политику”

Загреб – Величанствен дочек приређен је Хору Радио-телевизије Србије у Загребу,на 14.Фестивалу Светог Марка.

Госте су срдачним говорима поздравили у Дверцима домаћини, Давор Бернардић и маестро Владимир Крањчевић, који је подсетио да је овогодишњи фестивал у цркви Светог Марка посвећен Невену Валенту, пре неколико дана преминулом утемељивачу ове манифестације и дугогодишњем диригенту, који је, по његовим речима, поставио највише стандарде камерног музицирања, а он сам је са Хором „Иван Горан Ковачић” први пут извео Мокрањчеву „Литургију” у цркви Свете Катарине и у катедрали у Загребу, а потом је лепоту наше духовне музике, проносио широм света, од Јапана до Америке. Ова „Литургија” је, како рече, постала својеврсни фетиш овог загребачког хора, а њега су из милоште прозвали „Мокрањчевићем”, толико се његова музичка мисао сродила са делом српског композитора. Није ни чудо: маестро је код нашег великог професора и познаваоца хорске музике Војислава Илића завршио магистарске студије, давне 1980. године.

„Божествена служба светог Јована Златоустог”, један од угаоних камена наше духовне музике, која је у потпуности изграђена према традиционалним напевима српског народног црквеног појања, тачније његове „београдске” варијанте, која се често упоређује са достигнућима нашег средњовековног манастирског сликарства – последњи пут се чула у Загребу 1988. године, пре готово четврт века. Публика је до последњег места испунила простор цркве Светог Марка, са монументалним јужним порталом с киповима дванаест апостола који представљају најзначајније остварење готског вајарства у континенталном делу Хрватске, чији је кров с историјским грбовима Хрватске и града Загреба из 19. века, а звоник је из барокног периода. Нико се није закашљао, нико шушнуо. У највећој побожној тишини саслушана је озарена, смирена и величанствена „Литургија”, посвећена најчувенијем проповеднику у историји Цркве, великом подвижнику и реформатору, патријарху Константинопоља (од 397. до 402. године), одушевљеном проучаваоцу грчке филозофије, а противнику грчког многобоштва – светом Јовану Златоустом. Јектенија професора Војислава Илића са проповедаонице је саопштавао Александар Новаковић. Маестро Крањчевић је инсистирао на моћним градацијама и на интензивном фортисиму који је у преакустичном простору цркве деловао још импресивније, али и на небеском пијанисиму, којим је започела „Херувимска песма” (Песма анђела), коју је с правом др Драгутин Гостушки сматрао „најлепшом духовном композицијом на свету”. Деловала је на слушаоце магнетски – очаравајуће, својом хармонском и полифоном имагинацијом, остварујући хорски слог монументалне звучности, на начин на који делује и „Lacrimosa” (Оплакивање), најлепши став бесмртног Моцартовог „Реквијема”!

Маестро Крањчевић је дан пре тога дириговао Симфонијским оркестром и Збором Хрватске Радио-телевизије дела Вагнера, Шулека и Менделсона – седећи у другом делу концерта у дворани „Ватрослав Лисински”, нашим најбољим Хором – дириговао је напамет, стојећи.

Десетоминутне овације измамиле су два биса: „Сврши стопи моје” Крста Одака и најлепши став из Мокрањчевог „Опела” у фис-молу „Њест свјат”.

Гордана Крајачић