Једнакост за партизане и усташе, али не и за Србе

Од нашег сталног дописника
Загреб, 6. фебруара – "Ако су изједначена права партизана и усташа из Другог светског рата, онда се могу изједначити и права српских цивилних жртава у Хрватској из протеклог рата." Ово је данас на конференцији за новинаре у Хрватском сабору изрекао српски заступник и потпредседник СДСС-а Милорад Пуповац, на тему – непризнавање статуса и одређених права породицама српских цивилних жртава протеклог рата у Хрватској, које су у сваком погледу дискриминисане.

О томе говори велики број појединачних трагедија чији су актери, односно жртве српски цивили широм Хрватске, без икаквог разлога малтретирани, мучени, протеривани и убијани. Судски спорови на ту тему воде се већ годинама пред хрватским судовима, али се веома мало успешно и окончава, па остаје чињеница да српске цивилне жртве не само да немају третман као хрватске, него их службено и не признају, па родбина има проблема и да докаже да су мртви.

Тројица саборских заступника СДСС су се заложили за отклањање постојеће дискриминације међу цивилним жртвама протеклог рата у Хрватској и то променом постојеће законске регулативе и судске праксе. Први корак у томе, како је нагласио Милорад Пуповац, јесте "да се те српске жртве признају".

Разговору с новинарима присуствовало је и шест жена чији су мужеви одведени и ликвидирани, а оне и даље неуспешно воде судске спорове с хрватском државом. "Све категорије војних и цивилних жртава рата су признате, осим оних које представљају ове жене" – рекао је Пуповац и напоменуо да су "све живеле на подручјима која су била под контролом хрватских власти".

Према причи заступника Ратка Гајице, у кућу Вујићевих у Новској, крајем новембра 1991. године, упали су припадници Хрватске војске и убили Михајла Шеатовића, Љубана Вујића, Мишу и Сајку Рашковић. Убиства су била веома окрутна, са сакаћењима. Починиоци су ухапшени, али су после осам месеци пуштени, а поступак укинут на основу Закона о аболицији (иако се он не може примењивати на ратне злочине). Супруге убијених су половином прошле године изгубиле спор за накнаду штете, јер је суд у Сиску оценио да "припадници ХВ нису штету причинили при обављању војне службе", па на крају морају плаћати и трошкове тог спора од преко хиљаду евра.

Још је страшнији случај Дубравке Јагодић из Вировитице. Два припадника ХВ-а упала су 10. јануара 1992. у њену кућу, одвели невенчаног супруга Душка Шапоњу (31) и убили га, а затим се један од њих вратио и силовао је, иако је уз себе имала мало дете. Починиоци су ухапшени и прво осуђени на високе казне затвора, али су после 16 месеци помиловани одлуком Фрање Туђмана. Она још води судски спор у којем је тужила државу за одштету.

Случај Соње Гргић говори о "табу теми", тј. о убијеним Србима у Загребу. Увече 23. новембра 1991. из њене куће група униформисаних особа одвела је супруга Богдана (33) наводно на испитивање и од тада му се губи сваки траг. Она намерава да због тога тужи државу и затражи одштету, али још не може, јер претходно њега треба прогласити несталим о чему поступак никако да се оконча.

Ова иницијатива СДСС-а је својеврсни увод Међународне конференције о утврђивању истине послератних сукоба која у Загребу почиње за два дана, а присуствоваће јој и главна хашка тужитељка Карла дел Понте.