Звуци Марка Тајчевића у Аризони

Далеко је Аризона, али једна жена – др Радмила Стојановић-Кирилук, родом из Ниша – није тамо сама. Кажу нам то њена два презимена, податак да је тамо постала мајка двоје деце, стекла титулу испред свог имена, и у Аризони има свој клавир, своје ђаке и студенте... а и за нас ову малу причу о музици, са „главним јунаком” Марком Тајчевићем.

Опус познатог српског композитора просто је преокупирао ову пијанисткињу – у туђини још и више него некад у завичају. Пре свега односи се то на оно што је писао за њен инструмент. А оставио је тога прилично. Поред осталог, и „Седам балканских игара”, ремек-дело које су изводили и знаменити пијанисти Артур Рубинштајн, Николај Орлов, Игњац Фридман... а у виолинској обради и чувени Јаша Хајфец. Иначе, то дело је из 1926. године, из ране стваралачке фазе Марка Тајчевића (1900–1984).

Од пијанисткиње слушамо причу како је заволела његову музику и није је заборавила ни у далеком свету. Штавише...

– После редовних и магистарских студија у Београду, одлучила сам да учим даље, преселила се у Аризону (САД) и тамо докторирала са једном „нашом“ темом – „Комплетна клавирска музика Марка Тајчевића – ЦД снимак са анализом”. На снимку су свих дванаест Тајчевићевих клавирских композиција (објављених и необјављених). После је дисертација издата као књига (ВДМ Верлаг, Минхен), а појавио се и ЦД са снимцима (Тоccata Clаssics, Лондон). За тему докторског рада хтела сам нешто из српске музике и – изабрала Тајчевића. Као дете, у Нишу, на свом првом клавирском такмичењу свирала сам његову Прву свиту. Мада није то само због успомена, дивила сам се ја његовој музици и после – на студијама.

Тек, почела сам да истражујем све што је он за клавир написао и у томе ми је доста помогла и његова кћи Лада, која живи у Загребу, пославши ми драгоцене материјале (нотне рукописе, писма, чланке). Занимљиво је и да сам у Америци пронашла издања нота која се у Србији нису могла наћи. Ето разлога више за објављивање Тајчевићеве музике, а у припреми је и други том. Штета је да то вредно дело не буде доступно ширем кругу слушалаца, професорима музике и њиховим студентима.

И није то све што др Радмила Стојановић-Кирилук чини за презентацију српске музике у Америци, и шире. Заједно са групом квалитетних, професионалних музичара – са простора бивше Југославије, али и домаћих – покренула је иницијативу да се организују концерти српске класичне музике у Фениксу, од којих је један снимљен и за KBAQ радио. Тако је америчка публика могла да чује композиције Тајчевића, Трбојевића, Коњовића, Вучковића, Биничког, С. С. Мокрањца, В. Мокрањца, Милојевића, Маринковића...

Као плод ове иницијативе, никао је и хор „Ризница”, за „чување” разног музичког блага из Источне Европе. Окупила се група од двадесетак певача, међу којима је доста Американаца, и од тада ето их сваке године са новим програмом. На тим концертима је и др Радмила Стојановић-Кирилук – као корепетитор или гост солиста. „Ризница” организује и забавни „кабаре“ на коме чланови хора, представљајући своје свакојаке таленте, прикупљају материјална средства за свој даљи певачки рад.

Тако теку дани аризонски српске пијанисткиње која је своју извођачку каријеру, каже, прилично успорила, из породичних, здравствених и педагошких разлога. Прича нам она и како је отишла из Ниша и како му се враћа:

– Моји рођаци, који су живели у Фениксу, током једне посете Нишу наговорили су ме да конкуришем за стипендију на АСУ (Arizona State University), ради докторских студија којих тада у Србији није било. И примљена сам, а да бих стигла тамо морала сам да продам свој први пијанино, на коме сам учила да свирам. Памтим први сусрет са врелином Аризоне, августа 1998: кад смо слетели, чинило ми се као да сам ушла у врућу рерну. Температура преко 40, али после откријете да вам та врућина готово прија, није „влажна“ као београдска. Не знојите се, све испари у трену.

После докторских студија дошао је брак, са Американцем из Питсбурга, и наша  дивна деца. Свадбена журка, коју смо после венчања у Лас Вегасу направили у нашем дворишту, није прошла без печеног прасета, без  хармонике и кола, плетења венца... Суседи су све то двогледима посматрали и питали се:„Ко ли се ово доселио у наш крај?“ Ништа необично, само мали „шокови“ при судару култура, што сам и сама ту доживљавала.

Искрена и ведра особа, др Радмила Стојановић-Кирилук рече нам још:

– Моја породица увек се радује путу у Србију, планираном и за ово лето, премда  тај пут за целу породицу није лако зарадити. Шта да се ради, нисам се удала за богаташа, само за инжењера. Али, нема везе – живот је леп!