Вруће-хладно у Пекингу

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Хилари Клинтон, која је у Пекинг допутовала због стратешког дијалога са кинеским врхом о међусобним односима, нашла се у вртлогу контроверзе чији је главни актер један слепи кинески активиста који је у сукобу са својом владом.

Његов случај, који је у суштини нови заплет на старе теме људских права, претворио се у врући спор који није добродошао ниједној страни, али који због важних унутрашњих разлога и у Пекингу и у Вашингтону не може да се једноставно склони у страну.

Компромис који је постигнут и који је у једном моменту изгледао као амерички тријумф, јуче је полако почео да личи на дебакл и један од најдраматичнијих случајева у дугој историји америчко-кинеских спорења око дисидената.

У свему је од почетка било доста елемената политичког трилера. Главни јунак, 40-годишњи Ченг Гуанченг, из једног села у покрајини Шендонг, постао је државни непријатељ зато што је подигао глас против принудних абортуса у оквиру кинеске политике „једног детета”. После четири године проведене у затвору, стављен је у кућни притвор у свом селу. Кућа му је била опасана високим зидом са стражарима испред ње.

Иако слеп, он је 22. априла успео да се током ноћи ишуња и после кошкања са својим чуварима, стигне до очигледно раније уговореног места за састанак са јатацима, који су га потом аутомобилом пребацили до око 500 километара удаљеног Пекинга.

Оданде је контактирао с америчким дипломатама, који су пристали да га „покупе” са договореног места у престоници и пребаце у амбасаду, како је накнадно објашњено „из хуманитарних разлога”, пошто је слеп и приликом бекства повређен.

Тамо је провео укупно шест дана, али се наглашава да ни у једном моменту није тражио политички азил у САД.

Уследили су потом преговори са кинеским властима, прилично неуобичајени јер се Кина по правилу не погађа са другим земљама око статуса својих држављана, поготово не у Пекингу.

Попустљивост је протумачена као жеља да се не поквари атмосфера уочи поменутог стратешког дијалога и за резултат је имала компромис по којем је Ченг после напуштања америчке амбасаде прво отишао у болницу, да би му потом било омогућено да се са породицом пресели у лучки град Тјенђин, на око 45 минута од Пекинга, где би могао да на миру, без шиканирања, студира права (јер је пре тога био самоуки адвокат). Школовање би платили Американци, како је речено, приватним парама.

Чен је прво прихватио договор, али се у среду предомислио. Не зна се шта га је уплашило, тек затражио је да буде пребачен у Америку, и то авионом којим ће се у Вашингтон вратити Хилари Клинтон.

Уследило је оштро интонирано саопштење кинеске владе (намењено домаћој штампи) у којем је речено да је улога САД у овом случају „тотално неприхватљива за Кину”, уз захтев Министарства иностраних послова Вашингтону да се извини и да се казне сви који су Чену омогућили да се склони у америчку амбасаду.

Преговоре око Чена са америчке стране водила су два висока функционера: Курт Кемпбел, помоћник државног секретара за Азију и Пацифик, и Харолд Кох, правни саветник Стејт департмента.

Због свега овога стратешки преговори су почели уз извесне напетости, мада у уводним говорима ни кинески председник Ху Ђинтао ни Хилари Клинтон нису поменули име слепог дисидента.

Председник Ху је рекао да Кина и САД „морају да знају како да уважавају једни друге чак и кад се не слажу”.

Ово је тек други случај да је неки кинески дисидент добио уточиште у америчкој амбасади у Пекингу: претходни је био 1989. када је у резиденцију амбасадора примљен астрофизичар Фанг Лизи, оптужен да је те године подстакао студентску побуну на Тргу Тјенанмен.

О његовом одласку у Америку потом је преговарано читаву годину дана. Фанг је прошлог месеца овде преминуо.

Тешко је ипак замислити да ће овај спор, ма колико на први поглед замутио воду између Пекинга и Вашингтона и био политички и принципијелно важан, добити предност над суштинским интересима две данас најважније силе света.