Клајв Овен: Службин човек од речи

Британски глумац Клајв Овен и велика звезда Холивуда,којег памтимо по улогама у филмовима „Син Сити”, „Inside Man” и „Closer“, у овој филмској сезони већ је виђен у британско- ирском филму „Плесач из сенке” Џејмса Марша, а током предстојећег Канског фестивала публика ће га гледати и у филму „Хемингвеј и Гелхорн” Филипа Кауфмана.

У ексклузивном разговору за „Политику”, Овен говори о свом „спортском” и породичном животу, својим улогама и глуми код које је најбоља ствар то што се њоме можете бавити док не умрете...

Да ли су Вас за домаћина доделе награда за спортисту године одабрали као великог глумца или као великог спортисту?

Ха! Као великог љубитеља спорта, нарочито фудбала.Волим догађаје на којима се окупљају спортисти и то ми је много драже од боравка у простору пуном глумаца.

Били сте у прилици да упознате спортисту године, нашег Новака Ђоковића?

Ђоковић је заиста нешто посебно. Невероватан тенисер, чудесан борац у готово митским борбама један на један. Природан младић. Наш сусрет на лондонској додели награда је био кратак, али сам заиста био узбуђен што сам га упознао.

И за Вас кажу да сте добар спортиста, добар фудбалер?

Ха, ха! Играм фудбал са пријатељима, али сам сасвим просечан фудбалер.

Памтим фотографије на којима играте фудбал са ћеркама?

È, то су била времена. Некада смо нас троје стално играли фудбал, али откако су порасле више им то није интересантно. Занимају их друге ствари, али још увек повремено гледамо заједно утакмице и гласно навијамо.

Једном сте рекли да својим ћеркама не допуштате да гледају филмове у којима глумите?

И то се променило, јер моја старија ћерка већ има петнаест година, па када јој кажем „овај филм нећеш гледати”, добијем од ње одговор: „Боже тата, па ја имам 15 и не треба ми твоја дозвола”. Онда се у разговор умеша и млађа, дванаестогодишња ћерка која, сва поносна, истакне: „Сви моји пријатељи су већ гледали све твоје филмове, а ти стално нешто браниш”, тако да ми не преостаје ништа друго до да дигнем руке на предају. Наравно, уплашен и забринут, као и сваки отац два женска детета.

За Вас важи да сте посвећени породици иако снимате филм за филмом и често сте одсутни?

Схватио сам да учестала снимања нису добра ни за моју глумачку каријеру ни за моју породицу и зато сам успео да направим неку врсту равнотеже. У периодима када не снимам, максимално сам посвећен породици у чему највише уживам, и уз коју се највише одмарам, блажен међу мојим женама.Није добро скакати од једног до другог филма, потребан ми је одмор између два посла и период припрема за ново снимање. Сматрам да је важно правити неколико месеци паузе и прочистити се између две улоге.

Одувек сте желели да будете глумац?

Да, још од детињства. У тринаестој години сам играо у школској представи и још тада себи рекао да је то – то. Још тада је одлука била донета и на несрећу све су ми се жеље оствариле.

Зашто на несрећу, када Вас сада сматрају једним од најсексипилнијих глумаца и идеалним партнером сваке холивудске глумице?

Моја дечачка одлука да будем глумац није била мотивисана сновима о Холивуду. Нисам о томе уопште тада размишљао. Одрастао сам у позоришту, волео сам да глумим са другим глумцима, да живим тај позоришни живот и учим свој занат. Још у позоришту сам научио да није толико битно колико си ти добар или колико су други глумци добри, већ да је најважније колико је добра сцена коју смо заједно створили. Лично, најважније ми је да нађем добар ритам и што финији однос са партнером или партнерком у сцени. То ми је увек најважније и у позоришту и на филму. Добар ритам сам имао са Џулијом Робертс, али и са Никол Кидман са којом играм у филму о Хемингвеју.

Играте самог Ернеста Хемингвеја у новом филму америчког редитеља Филипа Кауфмана?

Да, филм се зове „Хемингвеј и Гелхорн” и у целости се темељи на односу Хемингвеја са Мартом Гелхорн којој је посветио књигу „За ким звона звоне”, а коју игра Никол Кидман. За овај филм смо се и Никол и ја веома темељно припремали, читали смо о Хемингвеју све што смо могли, путовали његовим стазама на Кубу, у Париз, у Шпанију.

Ово је већ Ваш други филм у 2012. Видели смо Вас недавно и у британско-ирском филму „Плесач из сенке” Џејмса Марша у којем играте агента МИ5?

„Плесач из сенке” има,пре свега,импресивно чврст сценарио са интригантном премисом због које одмах пожелите да сазнате у ком смеру се креће прича. Признајем и да ми је било веома примамљиво да учествујем у играном првенцу Џејмса Марша, вансеријског документаристе који је за филм „Човек на жици” освојио Оскара. Када сам са њим разговарао о сценарију, он ми је одмах јасно и веома интелигентно предочио како мисли да режира овај филм, после чега је на мени било само да кажем да.

Британско-ирски конфликт, а то и јесте главна тема овог филма, био је део и Вашег одрастања. Је ли и то разлог за прихватање улоге?

Јесте, наравно. Тај конфликт је део наших живота, претње које су се осећале у ваздуху, свакодневне телевизијске вести, сукоби, бомбе, проблеми у Белфасту, све је то неизбрисиви део наше прошлости. Сећам се једне вечери када сам по изласку из позоришта у Белфасту, где смо гостовали са једном представом, наишао на војску која је бучно искакала из камиона са упереним оружјем као усред рата. Требало је више од пола сата да схватим да је, срећом, у питању била војна вежба. У Белфасту су такви призори више од две деценије били део свакодневице. И нису биле у питању војне вежбе.

Маршов филм је о ИРА, британској агентури, али и о издаји, изневеравању идеала, пријатеља, породице. Да ли ова тема у Ирској још увијек контроверзна?

Мислим да људи у Ирској цене овај филм. Контроверзе још увек постоје и увек ће постојати, али су Ирци, па и сами Британци, сада далеко спремнији да о болним темема говоре и много искреније и много гласније.

Иако је Ваш лик агент тајне и сурове британске службе, он је частан човек који се не сналази баш најбоље у играма које воде његови надређени?

Могао сам ја овај лик да представим као лик опаког агента, али сам сматрао да је боље да га представим као пристојног човека, способног професионалца који држи до своје речи без обзира на последице. Када његови надређени реше да га, зарад „виших циљева”, жртвују, он почиње другачије да игра. Мислим да је баш због свега тога мој лик уверљив.

Припадате ли људима који чврсто држе своју реч?

Нисам од оних који дају обећање, а онда га не испуне. Ако дам реч, онда то морам да поштујем. Тако сам васпитан.

Колико се глумцу може веровати на реч?

Онолико колико је као човек поуздан. Глума јесте превртљива игра, али је код глуме најбоља ствар што се тиме можете бавити док не умрете.