Klajv Oven: Službin čovek od reči

Britanski glumac Klajv Oven i velika zvezda Holivuda,kojeg pamtimo po ulogama u filmovima „Sin Siti”, „Inside Man” i „Closer“, u ovoj filmskoj sezoni već je viđen u britansko- irskom filmu „Plesač iz senke” Džejmsa Marša, a tokom predstojećeg Kanskog festivala publika će ga gledati i u filmu „Hemingvej i Gelhorn” Filipa Kaufmana.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, Oven govori o svom „sportskom” i porodičnom životu, svojim ulogama i glumi kod koje je najbolja stvar to što se njome možete baviti dok ne umrete...

Da li su Vas za domaćina dodele nagrada za sportistu godine odabrali kao velikog glumca ili kao velikog sportistu?

Ha! Kao velikog ljubitelja sporta, naročito fudbala.Volim događaje na kojima se okupljaju sportisti i to mi je mnogo draže od boravka u prostoru punom glumaca.

Bili ste u prilici da upoznate sportistu godine, našeg Novaka Đokovića?

Đoković je zaista nešto posebno. Neverovatan teniser, čudesan borac u gotovo mitskim borbama jedan na jedan. Prirodan mladić. Naš susret na londonskoj dodeli nagrada je bio kratak, ali sam zaista bio uzbuđen što sam ga upoznao.

I za Vas kažu da ste dobar sportista, dobar fudbaler?

Ha, ha! Igram fudbal sa prijateljima, ali sam sasvim prosečan fudbaler.

Pamtim fotografije na kojima igrate fudbal sa ćerkama?

È, to su bila vremena. Nekada smo nas troje stalno igrali fudbal, ali otkako su porasle više im to nije interesantno. Zanimaju ih druge stvari, ali još uvek povremeno gledamo zajedno utakmice i glasno navijamo.

Jednom ste rekli da svojim ćerkama ne dopuštate da gledaju filmove u kojima glumite?

I to se promenilo, jer moja starija ćerka već ima petnaest godina, pa kada joj kažem „ovaj film nećeš gledati”, dobijem od nje odgovor: „Bože tata, pa ja imam 15 i ne treba mi tvoja dozvola”. Onda se u razgovor umeša i mlađa, dvanaestogodišnja ćerka koja, sva ponosna, istakne: „Svi moji prijatelji su već gledali sve tvoje filmove, a ti stalno nešto braniš”, tako da mi ne preostaje ništa drugo do da dignem ruke na predaju. Naravno, uplašen i zabrinut, kao i svaki otac dva ženska deteta.

Za Vas važi da ste posvećeni porodici iako snimate film za filmom i često ste odsutni?

Shvatio sam da učestala snimanja nisu dobra ni za moju glumačku karijeru ni za moju porodicu i zato sam uspeo da napravim neku vrstu ravnoteže. U periodima kada ne snimam, maksimalno sam posvećen porodici u čemu najviše uživam, i uz koju se najviše odmaram, blažen među mojim ženama.Nije dobro skakati od jednog do drugog filma, potreban mi je odmor između dva posla i period priprema za novo snimanje. Smatram da je važno praviti nekoliko meseci pauze i pročistiti se između dve uloge.

Oduvek ste želeli da budete glumac?

Da, još od detinjstva. U trinaestoj godini sam igrao u školskoj predstavi i još tada sebi rekao da je to – to. Još tada je odluka bila doneta i na nesreću sve su mi se želje ostvarile.

Zašto na nesreću, kada Vas sada smatraju jednim od najseksipilnijih glumaca i idealnim partnerom svake holivudske glumice?

Moja dečačka odluka da budem glumac nije bila motivisana snovima o Holivudu. Nisam o tome uopšte tada razmišljao. Odrastao sam u pozorištu, voleo sam da glumim sa drugim glumcima, da živim taj pozorišni život i učim svoj zanat. Još u pozorištu sam naučio da nije toliko bitno koliko si ti dobar ili koliko su drugi glumci dobri, već da je najvažnije koliko je dobra scena koju smo zajedno stvorili. Lično, najvažnije mi je da nađem dobar ritam i što finiji odnos sa partnerom ili partnerkom u sceni. To mi je uvek najvažnije i u pozorištu i na filmu. Dobar ritam sam imao sa Džulijom Roberts, ali i sa Nikol Kidman sa kojom igram u filmu o Hemingveju.

Igrate samog Ernesta Hemingveja u novom filmu američkog reditelja Filipa Kaufmana?

Da, film se zove „Hemingvej i Gelhorn” i u celosti se temelji na odnosu Hemingveja sa Martom Gelhorn kojoj je posvetio knjigu „Za kim zvona zvone”, a koju igra Nikol Kidman. Za ovaj film smo se i Nikol i ja veoma temeljno pripremali, čitali smo o Hemingveju sve što smo mogli, putovali njegovim stazama na Kubu, u Pariz, u Španiju.

Ovo je već Vaš drugi film u 2012. Videli smo Vas nedavno i u britansko-irskom filmu „Plesač iz senke” Džejmsa Marša u kojem igrate agenta MI5?

„Plesač iz senke” ima,pre svega,impresivno čvrst scenario sa intrigantnom premisom zbog koje odmah poželite da saznate u kom smeru se kreće priča. Priznajem i da mi je bilo veoma primamljivo da učestvujem u igranom prvencu Džejmsa Marša, vanserijskog dokumentariste koji je za film „Čovek na žici” osvojio Oskara. Kada sam sa njim razgovarao o scenariju, on mi je odmah jasno i veoma inteligentno predočio kako misli da režira ovaj film, posle čega je na meni bilo samo da kažem da.

Britansko-irski konflikt, a to i jeste glavna tema ovog filma, bio je deo i Vašeg odrastanja. Je li i to razlog za prihvatanje uloge?

Jeste, naravno. Taj konflikt je deo naših života, pretnje koje su se osećale u vazduhu, svakodnevne televizijske vesti, sukobi, bombe, problemi u Belfastu, sve je to neizbrisivi deo naše prošlosti. Sećam se jedne večeri kada sam po izlasku iz pozorišta u Belfastu, gde smo gostovali sa jednom predstavom, naišao na vojsku koja je bučno iskakala iz kamiona sa uperenim oružjem kao usred rata. Trebalo je više od pola sata da shvatim da je, srećom, u pitanju bila vojna vežba. U Belfastu su takvi prizori više od dve decenije bili deo svakodnevice. I nisu bile u pitanju vojne vežbe.

Maršov film je o IRA, britanskoj agenturi, ali i o izdaji, izneveravanju ideala, prijatelja, porodice. Da li ova tema u Irskoj još uvijek kontroverzna?

Mislim da ljudi u Irskoj cene ovaj film. Kontroverze još uvek postoje i uvek će postojati, ali su Irci, pa i sami Britanci, sada daleko spremniji da o bolnim temema govore i mnogo iskrenije i mnogo glasnije.

Iako je Vaš lik agent tajne i surove britanske službe, on je častan čovek koji se ne snalazi baš najbolje u igrama koje vode njegovi nadređeni?

Mogao sam ja ovaj lik da predstavim kao lik opakog agenta, ali sam smatrao da je bolje da ga predstavim kao pristojnog čoveka, sposobnog profesionalca koji drži do svoje reči bez obzira na posledice. Kada njegovi nadređeni reše da ga, zarad „viših ciljeva”, žrtvuju, on počinje drugačije da igra. Mislim da je baš zbog svega toga moj lik uverljiv.

Pripadate li ljudima koji čvrsto drže svoju reč?

Nisam od onih koji daju obećanje, a onda ga ne ispune. Ako dam reč, onda to moram da poštujem. Tako sam vaspitan.

Koliko se glumcu može verovati na reč?

Onoliko koliko je kao čovek pouzdan. Gluma jeste prevrtljiva igra, ali je kod glume najbolja stvar što se time možete baviti dok ne umrete.