Осама је убијен, рат није добијен

Други мај прошле године донео је тренутке тријумфа Америци и Бараку Обами: „Тим 6” специјалаца маринских „Фока” успео је да у пакистанском граду Аботабаду убије Осаму бин Ладена.

Многи су славили што је терориста приведен правди и одведен у дубине Индијског океана. САД и савезници уживали су у осећају политичке освете духовном творцу неких од највећих терористичких акција савремене историје.

Безбедњацима и оперативцима ЦИА је са списка скинут јавни непријатељ број један. Хиљаде породица којима је Каида нанела бол осетиле су мало, али витално олакшање.

Онда су многи који су током Осаминог живота преувеличавали његову личност и институцију Ал Каиде кренули путем на коме их је сачекала нова замка: осећај славодобитне победе, уверење да је глобалном тероризму задат ударац од кога се неће опоравити.

Тако се, као и обично када водеће америчке личности дебатују о Блиском истоку и тероризму – током међусобне размене оптужби између Обаме и републиканског кандидата Мита Ромнија око тога шта Бин Ладенова смрт значи за САД и свет – поновило да се они махом фокусирају на периферне теме и да промаше оно што је важно.

Нека питања и даље су без одговора: да ли је операција на пакистанској територији била прави начин поступања са савезником, да ли су пакистанске тајне службе заиста годинама криле Бин Ладена, да ли су командоси требалида ухвате Осаму живог да би му се судило – што су свакако могли – а не да га ликвидирају?

Поново је много више пажње посвећено Бин Ладеновој смрти или писмима које је за собом оставио, а много мање се помињало рођење Ал Каиде, организације која је хиљаде муслимана успешно регрутовала против Америке и запада. Зашто?

Избегава се једноставан одговор: то је комбинација страних армија на исламском тлу и деспотских режима које је Запад тетошио.

У дану славља поводом годишњице Осамине ликвидације мало се говорило о томе да је бинладенизам постао атрактиван јер указује на сличне проблеме које многе незадовољнике притискају по арапском свету и Азији. Да регрутује оне који желе да се супротставе окупацији и колонизацији, диктату страних сила.

У величању победе над Ал Каидом пренебрегавао се податак да је огромна већина муслимана могла да се идентификује са Осаминим дијагнозама, али да је само убедљива мањина фанатичних џихадиста пристала на његове насилне и терористичке методе.

Осама је мртав, али бинладенизам живи. Осама је убијен, али тиме рат није добијен. Откако је основана пре близу четврт века, Ал Каида (База) показала је импресивну способност опстанка. Пребродила је жестоке антитерористичке кампање, губитак својих државних спонзора, шизму унутар широког сунитског покрета џихадиста, пребеге, погибије или хапшења својих вођа.

„Прогнозе да је Ал Каида мртва су више биле жеље политичара који су тражили аплаузе, него озбиљна анализа. Такви ставови потцењују опасност од уништавајућих акција Ал Каиде које и даље прете свету”, пише поводом годишњице магазин „Форин полиси”.

Осамино несумњиво достигнуће је организација која успева да преживи штошта, укључујући и његову смрт. Када је убијен, многи су били изненађени, али Ал Каида се дуго припремала и за тај тренутак.

Смрт вође није означила крај бинладенизму. Погибија харизматичног гласника није угушила глас. Ал Каида је временом претворена у алкаидаизам, опасну форму исламо-фашизма с многим карактеристикама тоталитарних идеологија 20. века.

Ал Каида је у међувремену доживела драматичне организационе промене. Од централизоване, хијерархијски постављене организације, успоставила је веома децентрализовану структуру којом доминирају регионалне команде: Пакистана, Арабијског полуострва, Ирака, Сомалије, Магреба.

Прихваћен је концепт „паукове мреже” по коме се тренираним оперативцима из малих ћелија препушта да изводе акције и да се потом раздвоје.

Ал Каида контролише велике делове југа и истока Јемена и појачава акције од како је нови председник Американцима обећао да ће се обрачунати са џихадистима. Истовремено, отмице странаца претвориле су се у уносан извор прихода којима се финансирају куповине оружја.

Подаци показују да је од маја прошле до маја ове године Ал Каида извршила више од 200 напада само у Ираку, у којима је погинуло више од хиљаду људи.

На североистоку Нигерије активирала се џихадистичка терористичка организација Боко Харам, исламистички покрет који се противи свим људским и признаје само Алахове законе. То је доказ да је Ал Каида сачувала и идеолошки фронт који такође почива на премиси да је најсигурнији начин организовања без организације.

Модел функционише на пропаганди божије државе и „озбиљних неправди” чије су жртве муслимани,препуштајући симпатизерима да се прикључе Ал Каиди или се одлуче на индивидуалне акције, попут америчког мајора који је 2009. убио 13 војника у Тексасу.

Џихадизам се одржао као револуционарна идеологија која сматра да је политичко насиље теолошки легитимно и тактички ефикасан начин социо-политичких промена. Тероризам доминира оружаним акцијама многих група.

Не само што је активна од југа Арабијског полуострва до запада Африке, већ је Ал Каида исполитизирана у актуелним политичким збивањима Блиског истока. Сирија, на пример, тврди да оперативци Ал Каиде обављају самоубилачке акције по њеној територији – уз подршку Вашингтона и неких арапских земаља. Запад, с друге стране, упозорава на Ал Каиду,везујући је за – Иран.

Чињеница је ипак да Ал Каида данас оперише у другачијем окружењу у поређењу с временом када је извела своју најспектакуларнију акцију 11. септембра 2001. Осама је убијен. Тројица блискоисточних деспота су уклоњени.

Арапско пролеће је учинило да су неке групе које су раније пратиле матрицу насиља сада прихватиле политичку борбу. Попут египатске Гама ал Исламија или Ал Џихада, организације која је створила садашњег Ал Каидиног лидера Ајмана ал Завахрија.

Либијска исламска борбена група такође је напустила милитантне концепте Ал Каиде. Арапско пролеће задало је снажан ударац милитантном џихадизму, али не и идеологији политичког ислама који се брзо укључио у све токове промена од Марока, Туниса и Либије, до Египта и Јемена.

Арапи су открили да за промене могу да се изборе и без насиља. А да ли ће му се вратити, да ли ће џихадисти стећи популарност коју су уживали код дела муслимана, истина знатно мањег, то ће зависити од тога колико ће Арапско пролеће заиста променити живот арапске улице.

Неке ствари су се за годину дана без Осаме промениле, неке нису. Хидра је многе главе погубила, али и сачувала.

Ал Каида и њена идеологија може да буде побеђена само ако је дискредитују муслимани,а Запад схвати да та идеологија, колико год наопака и насилна, ипак рефлектује стварне проблеме којима се треба обратити уколико свет жели да се ослободи терора и страха.

Бинладенизам ће коначно умрети тек када се проблеми на које је он указивао реше успостављањем система владавине који ће уважавати права својих грађана, када своје земље заштите од страних агресора, када новим генерацијама успоставе живот достојан човека.

Нестаће када амерички председнички кандидати почну озбиљно да се баве питањем како арапском и свету ислама помоћи да успостави демократске слободе, како да се отарасе америчког и западног легата двоструких стандарда који говори о слободама али наставља да подржава аутократе.