Osama je ubijen, rat nije dobijen

Drugi maj prošle godine doneo je trenutke trijumfa Americi i Baraku Obami: „Tim 6” specijalaca marinskih „Foka” uspeo je da u pakistanskom gradu Abotabadu ubije Osamu bin Ladena.

Mnogi su slavili što je terorista priveden pravdi i odveden u dubine Indijskog okeana. SAD i saveznici uživali su u osećaju političke osvete duhovnom tvorcu nekih od najvećih terorističkih akcija savremene istorije.

Bezbednjacima i operativcima CIA je sa spiska skinut javni neprijatelj broj jedan. Hiljade porodica kojima je Kaida nanela bol osetile su malo, ali vitalno olakšanje.

Onda su mnogi koji su tokom Osaminog života preuveličavali njegovu ličnost i instituciju Al Kaide krenuli putem na kome ih je sačekala nova zamka: osećaj slavodobitne pobede, uverenje da je globalnom terorizmu zadat udarac od koga se neće oporaviti.

Tako se, kao i obično kada vodeće američke ličnosti debatuju o Bliskom istoku i terorizmu – tokom međusobne razmene optužbi između Obame i republikanskog kandidata Mita Romnija oko toga šta Bin Ladenova smrt znači za SAD i svet – ponovilo da se oni mahom fokusiraju na periferne teme i da promaše ono što je važno.

Neka pitanja i dalje su bez odgovora: da li je operacija na pakistanskoj teritoriji bila pravi način postupanja sa saveznikom, da li su pakistanske tajne službe zaista godinama krile Bin Ladena, da li su komandosi trebalida uhvate Osamu živog da bi mu se sudilo – što su svakako mogli – a ne da ga likvidiraju?

Ponovo je mnogo više pažnje posvećeno Bin Ladenovoj smrti ili pismima koje je za sobom ostavio, a mnogo manje se pominjalo rođenje Al Kaide, organizacije koja je hiljade muslimana uspešno regrutovala protiv Amerike i zapada. Zašto?

Izbegava se jednostavan odgovor: to je kombinacija stranih armija na islamskom tlu i despotskih režima koje je Zapad tetošio.

U danu slavlja povodom godišnjice Osamine likvidacije malo se govorilo o tome da je binladenizam postao atraktivan jer ukazuje na slične probleme koje mnoge nezadovoljnike pritiskaju po arapskom svetu i Aziji. Da regrutuje one koji žele da se suprotstave okupaciji i kolonizaciji, diktatu stranih sila.

U veličanju pobede nad Al Kaidom prenebregavao se podatak da je ogromna većina muslimana mogla da se identifikuje sa Osaminim dijagnozama, ali da je samo ubedljiva manjina fanatičnih džihadista pristala na njegove nasilne i terorističke metode.

Osama je mrtav, ali binladenizam živi. Osama je ubijen, ali time rat nije dobijen. Otkako je osnovana pre blizu četvrt veka, Al Kaida (Baza) pokazala je impresivnu sposobnost opstanka. Prebrodila je žestoke antiterorističke kampanje, gubitak svojih državnih sponzora, šizmu unutar širokog sunitskog pokreta džihadista, prebege, pogibije ili hapšenja svojih vođa.

„Prognoze da je Al Kaida mrtva su više bile želje političara koji su tražili aplauze, nego ozbiljna analiza. Takvi stavovi potcenjuju opasnost od uništavajućih akcija Al Kaide koje i dalje prete svetu”, piše povodom godišnjice magazin „Forin polisi”.

Osamino nesumnjivo dostignuće je organizacija koja uspeva da preživi štošta, uključujući i njegovu smrt. Kada je ubijen, mnogi su bili iznenađeni, ali Al Kaida se dugo pripremala i za taj trenutak.

Smrt vođe nije označila kraj binladenizmu. Pogibija harizmatičnog glasnika nije ugušila glas. Al Kaida je vremenom pretvorena u alkaidaizam, opasnu formu islamo-fašizma s mnogim karakteristikama totalitarnih ideologija 20. veka.

Al Kaida je u međuvremenu doživela dramatične organizacione promene. Od centralizovane, hijerarhijski postavljene organizacije, uspostavila je veoma decentralizovanu strukturu kojom dominiraju regionalne komande: Pakistana, Arabijskog poluostrva, Iraka, Somalije, Magreba.

Prihvaćen je koncept „paukove mreže” po kome se treniranim operativcima iz malih ćelija prepušta da izvode akcije i da se potom razdvoje.

Al Kaida kontroliše velike delove juga i istoka Jemena i pojačava akcije od kako je novi predsednik Amerikancima obećao da će se obračunati sa džihadistima. Istovremeno, otmice stranaca pretvorile su se u unosan izvor prihoda kojima se finansiraju kupovine oružja.

Podaci pokazuju da je od maja prošle do maja ove godine Al Kaida izvršila više od 200 napada samo u Iraku, u kojima je poginulo više od hiljadu ljudi.

Na severoistoku Nigerije aktivirala se džihadistička teroristička organizacija Boko Haram, islamistički pokret koji se protivi svim ljudskim i priznaje samo Alahove zakone. To je dokaz da je Al Kaida sačuvala i ideološki front koji takođe počiva na premisi da je najsigurniji način organizovanja bez organizacije.

Model funkcioniše na propagandi božije države i „ozbiljnih nepravdi” čije su žrtve muslimani,prepuštajući simpatizerima da se priključe Al Kaidi ili se odluče na individualne akcije, poput američkog majora koji je 2009. ubio 13 vojnika u Teksasu.

Džihadizam se održao kao revolucionarna ideologija koja smatra da je političko nasilje teološki legitimno i taktički efikasan način socio-političkih promena. Terorizam dominira oružanim akcijama mnogih grupa.

Ne samo što je aktivna od juga Arabijskog poluostrva do zapada Afrike, već je Al Kaida ispolitizirana u aktuelnim političkim zbivanjima Bliskog istoka. Sirija, na primer, tvrdi da operativci Al Kaide obavljaju samoubilačke akcije po njenoj teritoriji – uz podršku Vašingtona i nekih arapskih zemalja. Zapad, s druge strane, upozorava na Al Kaidu,vezujući je za – Iran.

Činjenica je ipak da Al Kaida danas operiše u drugačijem okruženju u poređenju s vremenom kada je izvela svoju najspektakularniju akciju 11. septembra 2001. Osama je ubijen. Trojica bliskoistočnih despota su uklonjeni.

Arapsko proleće je učinilo da su neke grupe koje su ranije pratile matricu nasilja sada prihvatile političku borbu. Poput egipatske Gama al Islamija ili Al Džihada, organizacije koja je stvorila sadašnjeg Al Kaidinog lidera Ajmana al Zavahrija.

Libijska islamska borbena grupa takođe je napustila militantne koncepte Al Kaide. Arapsko proleće zadalo je snažan udarac militantnom džihadizmu, ali ne i ideologiji političkog islama koji se brzo uključio u sve tokove promena od Maroka, Tunisa i Libije, do Egipta i Jemena.

Arapi su otkrili da za promene mogu da se izbore i bez nasilja. A da li će mu se vratiti, da li će džihadisti steći popularnost koju su uživali kod dela muslimana, istina znatno manjeg, to će zavisiti od toga koliko će Arapsko proleće zaista promeniti život arapske ulice.

Neke stvari su se za godinu dana bez Osame promenile, neke nisu. Hidra je mnoge glave pogubila, ali i sačuvala.

Al Kaida i njena ideologija može da bude pobeđena samo ako je diskredituju muslimani,a Zapad shvati da ta ideologija, koliko god naopaka i nasilna, ipak reflektuje stvarne probleme kojima se treba obratiti ukoliko svet želi da se oslobodi terora i straha.

Binladenizam će konačno umreti tek kada se problemi na koje je on ukazivao reše uspostavljanjem sistema vladavine koji će uvažavati prava svojih građana, kada svoje zemlje zaštite od stranih agresora, kada novim generacijama uspostave život dostojan čoveka.

Nestaće kada američki predsednički kandidati počnu ozbiljno da se bave pitanjem kako arapskom i svetu islama pomoći da uspostavi demokratske slobode, kako da se otarase američkog i zapadnog legata dvostrukih standarda koji govori o slobodama ali nastavlja da podržava autokrate.