Не дели нас догма него историја

Односи између хришћанских цркава данас су врло добри. Сарадња постоји, али нема довољно заједничких програма, особито око етичких и друштвених питања, у којима, упркос догматским разликама, увек можемо сарађивати.

Премало смо заједнички истраживали које су праве форме сиромаштва. Осим материјалног, видимо културно, духовно, морално и емоционално сиромаштво. Многа деца нису вољена и то оставља психичке последице, што се огледа у овисности или агресији. Ту је и питање планирања породице и едукације. Родитељима данас није лако васпитавати децу а на том подручју између државних, друштвених, културних и црквених институција нема синергије на коју би се породица могла ослонити.

Унапређење дијалога и сарадње међу хришћанским црквама се очекивало уочи јубилеја Миланског едикта идуће године. Та годишњица је велики изазов јер ставља пред нас питања слободе вероисповести и односа друштва и цркве. Многи сусрети цркава су организовани, али је, сем на теоријској разини, премало учињено. Жао ми је што нема заједничке мреже друштва, државе и цркава која би уоквирила значајне иницијативе уметника за дијалог.

У протеклих десетак година, догађаји који су цркве у Србији највише зближавали били су увођење веронауке у школе и духовника у Војску, помоћ потребитима, питање реституције. Размена искустава о томе је сада помало успорена, али су нас ти дијалози знатно повезали. На нивоу Министарства вера створен је Међурелигијски савет, који је много обећавао, али у последње време, можда и зато што се већ месецима говори о изборима, он није радио као што смо очекивали. Одговорност за то је делом и на држави.

Раздвајало нас је можда то што се у неким таблоидима увек враћа на теме из прошлости, пре свега 20. век. О томе се пише без жеље да се дође до потпуне истине и помирења него с намером да се изнeсe само оно чиме се друга страна етикетира. Питања која нас највише раздвајају нису догматска већ друштвено-политичка. Уместо да им се приступи озбиљно, настоје се отварати ране иако, осим појединаца, нема никога ко не жели да се оне залече.